Bonton nije mrtav, samo je postao tiši

Pripadam generaciji X i verujem da je bonton mnogo više od skupa krutih dvorskih pravila - on je pitanje karaktera. Godine tu ne igraju ulogu, već unutrašnji kompas koji nosimo.

Možda će neki morati da guglaju šta ta reč uopšte znači (iskreno se nadam da neće), ali činjenica je da smo digli ruke od njega. Zagubio se u moru trica i kučina, a sa njim smo se zagubili i mi.

Nedostatak bontona se svakodnevno primećuje, kako u marketu, tako i u prevozu. Ljudi više ne neguju lepo ponašanje (čast izuzecima) i čak se više i ne stide toga. Postalo je normalno proći kroz prolaz ne sačekavši onog drugog, ili se progurati u red bez izvinjenja. Taj izostanak stida je možda i najstrašniji deo – jer dokle god se stidimo, mi smo još uvek svesni da smo pogrešili. A kad nestane stid, nestaje i potreba da budemo ljudi (čak se i neke životinje postide).

Nedavno, pokušavajući da izađem iz autobusa, doživela sam situaciju koja je prevazišla granice pristojnosti. Bukvalno je rulja nasrnula na mene i još par putnika koji smo pokušavali da izađemo. Bila sam šokirana, a potom besna. Taj trenutak kada te gomila gazi jer su njihovi ciljevi važniji od tvog prostora, nije samo pitanje: "Gde sam ja ovo"? Da li su ovo ljudi koji bi sutra, da zatreba, samo prošli pored tebe na ulici? Ne da ne bi pomogli, već bi te dokusurili u toj svojoj žurbi ka nigde.

Iz te rulje, gotovo nestvarno, izdvojile su se dve žene. Dok se ostatak mase borio za santimetar prostora, njih dve su predstavljale zaboravljeni kodeks. Samo su stale sa strane. Nisu se gurale, nisu vikale. Napravile su prostor, pružile ruku i pogledale nas onim pogledom koji kaže: "Vidim te. Čekam." U tom trenutku, taj njihov gest nije bio samo bonton. Bio je to čin dobrote. Dokaz da ljudskost, iako pritisnuta, još uvek diše negde ispod te potrebe da se bude prvi u redu za – šta tačno? Za brži dolazak u ništa?

Umiveno siromaštvo

Siromaštvo – šta za vas znači ovaj pojam? Kako biste opisali osobu koja je siromašna? Da li pod tim pojmom podrazumevate one što prose i čeprkaju po kontejnerima ili su to možda i neki drugi ljudi?

Za mene, siromaštvo je stanje stalnog grča. To je onaj tihi, neprekidni proračun u glavi - ako kupim ovo, neću imati za ono. Siromaštvo je gubitak slobode izbora. Kada tvojim životom više ne upravljaju tvoje želje, već isključivo tvoji računi, ti si siromašan.

Danas je moj "okidač" bio jedan momak na ulici. Prodavao je pozorišne karte, nudio ih u pola cene, sa onim entuzijazmom nekoga ko veruje da nudi ulaznicu za bolji svet. Morala sam da ga odbijem. Taj jednostavni odgovor  "ne" pokrenuo je lavinu. U psihologiji se često priča o okidačima za anksioznost, ali retko ko pominje ove svakodnevne, tihe udarce koji prave kuršlus u organizmu. Taj trenutak odbijanja nije bio samo štednja - bio je to i fizički bol, tuga koja te podseti gde se tačno nalaziš na toj nevidljivoj mapi moći. Taj okidač nije rezervisan samo za teška psihička stanja. On dolazi iz realnosti koja te guši dok ne postane anksioznost.

Kada kažemo "siromašna osoba", većina ljudi odmah pomisli na vizuelne ekstreme - ljude u iscepanoj odeći, koji preturaju po kontejneru, kupovinu po pekarama koje prodaju upola cene ono što se nije prodalo tokom celog dana. To je vidljivo siromaštvo, koje društvo često ignoriše jer je previše bolno za gledanje. A možda i nije. Možda ovo društvo i ne zanimaju ljudi koji žive na ivici.

Međutim, mnogo je opasnije ono "umiveno" tj. nevidljivo siromaštvo. To su obično ljudi koji imaju staru ali čistu, ispeglanu košulju, oni koji plaćaju račune na vreme, ali nakon toga žive na barenom krompiru do sledećeg primanja. Ti ljudi skoro uvek izbegavaju sva druženja, pa i rođendane, jer nemaju novca za poklon. I da naglasim, to su i oni koji su nekada ispratili svaku premijeru filma ili pozorišne predstave, a sada ne mogu da kupe ni karte na popustu.

Čega se još odreći a da ostaneš da hodaš po ivici, da ne sklizneš na onu drugu stranu - stranu koja liči na fijasko? I gde prestaje čovek, a počinje preživljavanje?

Prvo odlaze sitni luksuzi, pa onda oni krupniji. Onog momenta kada ne možeš da sakriješ da ti je kosa neuredna jer je frizer postao misaona imenica, kada se suzdržavaš da se nasmeješ jer ti osmeh kvare zubi koji nedostaju. Taj "fijasko" je zapravo više strah da će nas drugi videti onakvima kakvi se plašimo da postajemo.

Svi ti blještavi izlozi, reklame za koncerte i nove filmove... Oni više nisu poziv na zabavu, već provokacija. Svaki bilbord te podseća na ono što više ne možeš da priuštiš.

Da li je taj klizav teren zapravo stid? Dokle god uspevaš da sakriješ grč u očima dok plaćaš na kasi, ti si "na ovoj strani". Ali postoji strah od onog momenta kada će tvoj novčanik postati providan, a borba za goli život - javna.

Čega se još odreći, a da ne postaneš samo broj u statistici "socijalno ugroženih"? Svaki korak gradom je balansiranje na žici. Sa jedne strane je ovaj privid normalnosti, ispeglana košulja i uredna frizura, a sa druge... onaj ambis u kojem te niko ne vidi i niko ne čuje.

Taj fijasko nije samo moj, on je dijagnoza sveta koji nas uči da vredimo ukoliko možemo da platimo ulaznicu za sopstveni život.