Bonton nije mrtav, samo je postao tiši

Pripadam generaciji X i verujem da je bonton mnogo više od skupa krutih dvorskih pravila - on je pitanje karaktera. Godine tu ne igraju ulogu, već unutrašnji kompas koji nosimo.

Možda će neki morati da guglaju šta ta reč uopšte znači (iskreno se nadam da neće), ali činjenica je da smo digli ruke od njega. Zagubio se u moru trica i kučina, a sa njim smo se zagubili i mi.

Nedostatak bontona se svakodnevno primećuje, kako u marketu, tako i u prevozu. Ljudi više ne neguju lepo ponašanje (čast izuzecima) i čak se više i ne stide toga. Postalo je normalno proći kroz prolaz ne sačekavši onog drugog, ili se progurati u red bez izvinjenja. Taj izostanak stida je možda i najstrašniji deo – jer dokle god se stidimo, mi smo još uvek svesni da smo pogrešili. A kad nestane stid, nestaje i potreba da budemo ljudi (čak se i neke životinje postide).

Nedavno, pokušavajući da izađem iz autobusa, doživela sam situaciju koja je prevazišla granice pristojnosti. Bukvalno je rulja nasrnula na mene i još par putnika koji smo pokušavali da izađemo. Bila sam šokirana, a potom besna. Taj trenutak kada te gomila gazi jer su njihovi ciljevi važniji od tvog prostora, nije samo pitanje: "Gde sam ja ovo"? Da li su ovo ljudi koji bi sutra, da zatreba, samo prošli pored tebe na ulici? Ne da ne bi pomogli, već bi te dokusurili u toj svojoj žurbi ka nigde.

Iz te rulje, gotovo nestvarno, izdvojile su se dve žene. Dok se ostatak mase borio za santimetar prostora, njih dve su predstavljale zaboravljeni kodeks. Samo su stale sa strane. Nisu se gurale, nisu vikale. Napravile su prostor, pružile ruku i pogledale nas onim pogledom koji kaže: "Vidim te. Čekam." U tom trenutku, taj njihov gest nije bio samo bonton. Bio je to čin dobrote. Dokaz da ljudskost, iako pritisnuta, još uvek diše negde ispod te potrebe da se bude prvi u redu za – šta tačno? Za brži dolazak u ništa?

Tišina koja ne opterećuje

U ovom svetu, gde se vrednost čoveka često meri brojem pratilaca, a bliskost brzinom reakcije, lako je zaboraviti šta zaista znači biti prijatelj. Sve je brže, glasnije i površnije. Izgubili smo dar da prepoznamo ljude koji nam nisu potrebni za zabavu, već za dopunu. One bez kojih ne umemo da budemo isti.

Prijateljstvo nije niz ispijenih kafa ili zajedničkih fotografija; to je tih, nevidljiv most između dva ostrva. To je sloboda da ćutiš, a da se ne osećaš usamljeno. Prijatelj se u nevolji poznaje, a pravi prijatelj nije tu samo kada je vedro. On je sidro kad nas oluje života vuku u nepoznato.

Svakom bih poželela da ima prijatelja kakvog ja imam. Mi smo generacija X – ali to je samo datum u krštenici, nebitan broj u odnosu na ono što njega čini čovekom. On je moja konstanta, ona retka vrsta čoveka koja je tu – bezuslovno i u svakoj situaciji.

On je džentlmen stare škole, s manirima koji su se polako izgubili u našoj žurbi. Osobine koje se danas retko sreću, a koje život čine dostojanstvenijim. Naš odnos je vrlo zanimljiv, gotovo kao ples dve različite energije. Ja sam ona koja svet plete od metafora i složenih slika, sklona da se izgubim u sopstvenim lavirintima misli. A on je taj koji me nežno, bez ijedne reči osude, spusti na zemlju kratkim, jasnim: „Znaš da meni moraš da crtaš“.

On svet posmatra drugim očima, direktnim i jasnim. U suštini je jedna suptilna duša, koju on – kao svaki muškarac – uporno pokušava da sakrije iza maske pragmatičnosti. Ponekad njegove misli odlutaju toliko daleko da ga ni ja ne mogu sustići. Odu u prostore tišine i mira. Tada mi ostaje samo da sačekam. Da se vrati, kao i uvek, donoseći mir sa sobom.

Ali, baš kao i u svemu ostalom, znam da na njega mogu da se oslonim u svakom pogledu. Imati takvog prijatelja je s jedne strane retkost, a s druge, neprocenjivo bogatstvo. Ne bih ga menjala ni za šta na svetu. On je dokaz da, bez obzira na godine i brzinu kojom se svet menja, iskrenost i lojalnost još uvek stanuju u nekim ljudima. U mom prijatelju.

***sa posvetom***