Užareni avgust

Avgust je. I nikako nije "glupi". Pravi, letnji, baš kakav i treba da bude. Toplo je, ponekad i pretoplo. Ali kada će biti, ako ne sada, usred leta?

Ne znam kada se dogodilo pa nas sa svih strana plaše toplotom. Oduvek se znalo kako se zaštititi od jakog sunca: ne izlaziti baš u podne, potražiti hlad, piti dovoljno vode, obući nešto lagano. Saveti su bili dobronamerni, a ne pretnje i zastrašivanja. Činjenica je da se klima menja i da su letnje temperature sve ozbiljnija tema. Ali i o tome može da se govori bez sejanja panike. Jer nije isto biti oprezan i živeti u strahu od svakog toplog dana.

A zbog tog straha neki ljudi, naročito stariji, danima ostaju u zatvorenom. Kao da je svaka vrućina opasnost od koje treba pobeći. A čoveku je potrebno da izađe, da prošeta, da udahne dan – makar rano ujutru, dok sunce još ne počne da prži.

I dok grad živi usporenijim ritmom, skida sa sebe onu tešku, užurbanu svakodnevicu i ostaje ogoljen na letnjoj vrelini. Ulice polako utihnu, dok većina juri ka morima i planinama.

Ima nečeg neobičnog u tim danima. Asfalt omekša pod sandalama, ljudi prolaze bez uobičajene gradske nervoze, a bašte u hladu više nisu mesta za brzinske sastanke, već utočišta u kojima se kafa pije polako. Oni koji ostanu na gradskom betonu nekako se prepoznaju. Osmeh i klimanje glavom u prolazu nose prećutno razumevanje: tu smo, delimo ovu toplotu i ovaj mir.

Možda upravo takav avgust treba sačuvati. Ustati ranije, izaći dok se grad još nije zagrejao, sesti negde u hladovinu i pustiti dan da počne svojim sporim ritmom. Bez jurnjave, bez potrebe da se bilo gde stigne.

Jer leto ne mora uvek da nas vodi negde. Ponekad je dovoljno otvoriti prozor, izaći na ulicu i ostati malo na suncu, onoliko koliko prija.

I pustiti da avgust bude avgust.

Ipak, ta ista vrelina koja usporava gradski korak, izvan betona ume da pokaže i svoju opasniju stranu. Dok mi tražimo hlad u gradu, u suvim šumama i na ispucaloj zemlji avgust podseća koliko je tanka linija između letnjeg spokoja i vatrene stihije. Požari koji zaiskre u gustom rastinju svedoče o krhkosti sveta oko nas, o svim tim tihim predelima i njihovim stanovnicima koji olako nestaju u pepelu, opominjući nas da klima i priroda nemaju godišnji odmor.

Peti element

 

Šta kada se ne prepoznaješ u sopstvenim zvezdama?

Velika je ironija života kad si vodeni znak, a jedva čekaš da staneš na suvo.

Astrološki gledano, ja pripadam grupi vodenih znakova. To bi trebalo da znači da se snalazim u emocijama kao riba u moru, da osećam duboku bliskost sa okeanima, morima i rekama. Ipak, istina je da se pomalo plašim vode - zapravo njene nepredvidive moći. Taj osećaj da vas nešto može progutati, a da mu vi ne znate dno, u meni budi neobjašnjiv strah. Ne govorim o strahu od plivanja, već o onom dubokom, neobjašnjivom strahu od njene snage koja izmiče kontroli.

Celog života živim sa tim unutrašnjim neskladom. Pokušavala sam da se uklopim u astro okvire. I dok mi zvezde govore da prihvatim svoju "vodenu prirodu", ja osećam da u meni postoji praznina a nju nijedan od ostala tri elementa ne može da popuni.

To me je nateralo da se zapitam: Ako ne osećam bliskost sa onim što me navodno definiše, ka čemu da se okrenem? Šta je to što nadilazi Zemlju, Vazduh, Vatru i Vodu? Možda je naša suština u Kvintesenciji - tom savršenom, petom elementu.

Potraga za Kvintesencijom

U drevnim spisima, pored tradicionalna četiri elementa, pominje se Kvintesencija – Peta esencija. Stari mislioci su u njoj videli najfiniju supstancu, onaj eterični element koji gradi nebeska tela i prožima čitavu prirodu.

Ali, ako se prisetimo one čuvene filmske vizije "Petog elementa", shvatamo nešto veoma važno. U filmu, tek kada se spoje četiri kamena (elementa), ništa se ne dešava dok se u centru ne pojavi ona - biće koje voli i koje je voljeno. Zaključak je jednostavan: Peti element je Ljubav.

Sve što se dâ voleti

Kada kažem ljubav, ne mislim samo na romantičnu sliku sa ekrana. Mislim na onu širu, obuhvatniju silu - ljubav prema svemu što može da se voli. Ili što se dâ voleti. To je ljubav prema jutarnjoj kafi, prema mirisu stare knjige, prema nečijem osmehu u prolazu. To je ona spremnost da otvorimo srce prema svetu, uprkos strahu od davljenja u sopstvenim emocijama. Možda je to razlog zašto još uvek nisam osetila onaj savršeni mir, jer:

Ljubav nije tišina, ona je kucanje srca.

 

Ona je jedini element koji može da pomiri moju potrebu za sigurnošću suva tla sa mojom sudbinom vodenog znaka. Kvintesencija, ta čista i nepatvorena esencija bića, možda je jedini element koji zaista prihvata sve naše slojeve - i snagu i strah. Ona nas tera da zakoračimo u vodu iako se plašimo dubine, jer nas lepota postojanja mami da joj priđemo bliže.

Dok mi astrologija govori da sam Voda, a moji strahovi me uče oprezu, shvatam da moja suština nije u tome da se uklopim u jednu od četiri kutije. Možda mir ne dolazi iz toga što ću prestati da se plašim vode, već iz toga što ću naći toliko toga "što se dâ voleti" da će taj strah postati samo bleda senka na horizontu.

Jer bez te ljubavi, mi smo samo definicije iz astroloških knjiga. Sa njom, mi smo živa bića koja konačno dišu punim plućima.

Postavljam vam isto pitanje koje sam postavila sebi: Kojem ste elementu najbliži, a kojem se intuitivno opirete? Da li je i vaša prava priroda upravo u tom petom elementu koji čeka da bude otkriven?