🌟 Investicija u sebe (Lekcije iz grupne terapije)

Da ste me pre godinu dana pitali šta znači ulaganje u sebe, verovatno bih nabrojala kurseve, novu garderobu ili putovanja. To su svakako lepe stvari, ali danas znam da postoji investicija koja daleko nadmašuje sve materijalno – investicija u sopstveni um, emocije i obrasce ponašanja. Moja najveća i najteža, ali i najisplativija investicija bio je početak terapije (grupne i individualne), pod stručnim vođstvom psihijatra i psihologa.

Kada sam prvi put sela u tu prostoriju, okružena ljudima koje nisam poznavala, mislila sam da ću brzo rešiti problem zbog kojeg sam tu i došla. Ali... Iz nedelje u nedelju, nisam samo slušala tuđe priče. Gledala sam sebe kako funkcionišem u minijaturnom univerzumu, a to mi je otkrilo delove ličnosti za koje nisam ni znala da postoje. Ne bi bilo fer reći da je to uvek prijatan proces, ponekad je to mač sa dve oštrice.

🔪 Mač sa dve oštrice: Kada terapija boli

Ovaj tekst nije o tome kako terapija popravlja probleme (iako to radi), već o neverovatnim i neočekivanim lekcijama koje sam naučila o sebi tek kada sam bila spremna da se "otvorim" pred grupom. Ipak, taj put ka sebi nije uvek jednostavan.

1. Ponovno proživljavanje (Retraumatizacija)

Najveći izazov je shvatanje da grupa može biti mesto za suočavanje sa bolom. Kada bi neko opisao svoju situaciju, neko drugi bi se prepoznao u sceni iz prošlosti i ja tada mogu da pretpostavim koliko je to teško. No, desila se situacija kada sam i ja bila u retraumatizaciji. Tada terapija "boli". I veoma je mučno nositi se sa bolom u takvim situacijama. To su veoma teške emocije koje vas "zagrle" i ne daju vam da dišete.

Kažu, da bi rana zarasla, mora prvo da se očisti.

2. Kada se problemi marginalizuju

Drugi bolan aspekt je trenutak kada se susretnete sa tuđom percepcijom problema. Svi dolazimo sa različitim "težinama" u ruksaku. Pre par dana je neko od članova grupe, diskutujući o svojim strahovima, potpuno marginalizovao nečiji zaista ozbiljan problem. U trenutku sam bila razočarana, kako se lako sa straha od vožnje autobusom, mraka i onog neizbežnog – smrti, "skliznulo" na malog crnog miša.

Da li je i to lekcija? Jeste. Svi naši strahovi i problemi imaju jednaku važnost za nas same, bez obzira da li su objektivno "veliki" ili "mali". I ne smemo dozvoliti da nas tuđa neosetljivost ućutka.

🚀 Najisplativija Odluka

Grupna terapija nije brzi kurs za "popravljanje" života, već je intenzivna obuka za život sa samim sobom, pre svega. Najveća promena leži u promeni unutrašnjeg dijaloga. Tamo gde bih ranije sebe kritikovala, sada zastanem i budem dobra prema sebi.

Ako razmišljate o terapiji, zapamtite: biće teško. Nije uvek prijatno i možda ćete u prvi mah imati osećaj da nema rezultata. Vraćaćete se unazad pre nego što krenete napred. Vi ste važni. Vaš problem zaslužuje pažnju i obradu. To nije sebičluk. Čovek koji ne valja sebi, ne valja ni drugima oko sebe.

Investirajte u sebe. Posle nekog vremena ćete uživati u plodovima te investicije. Ako još uvek niste sebi toliko važni, razmislite o tome.

TRIGGER

💣 Okidač ili Trigger?  

Pitanje je terminologije, ali bol je isti. Danas smo na grupnoj terapiji opet pričali strahu. To je lepeza tema, puna nijansi. Odmah smo zaronili u lične ponore. A onda je progovorila jedna mlada žena, opisujući svoj strah vezan za vožnju autobusom.

🛑 Trenutak paralize (Freeze reakcija)

Njen glas, njene reči, su prodirale do same srži mog bića. Opisivala je detalje svog straha. Ja...kao da sam se u trenu skamenila i prestala da dišem. To je bio trenutak paralize – stanje zamrznutosti (freeze reakcija) stanje, koje nikada do sada nisam doživela.

Želela sam da ustanem, da odem, da prestanem da slušam nešto što me je ponovo guralo u sećanje. Ali, bila sam zakovana za stolicu. Ta nesposobnost da kontrolišem sopstvene pokrete, bila je skoro jednako zastrašujuća kao i sam trigger. Moj mozak je procenio da je opasnost ponovo stvarna i reaktivirao je moj instinkt za preživljavanje. Kao da sam se izdvojila u drugu dimenziju. Nisam mogla da se nadovežem na priču – bila sam blokirana i fizički i psihički. To je ono što trigger radi: izoluje nas usred gužve.

Trigger koji me je potpuno paralisao. Govorim o emotivnom mehanizmu koji baca nazad u traumu, a ne o nekom mehaničkom delu. Trigger je postao moja bolna stvarnost. Neću se pravdati što koristim stranu reč, jer u psihološkom kontekstu, ona nosi preciznost. Važno je pronaći reči – bile one srpske ili engleske – da opišem bol koji me muči.

🔍 Moj strah nije "Tek Tako"

Iako možda neki smatraju da je strah od autobusa preteran, on je za mene apsolutno realan i opravdan. Moj strah ima svoje ime, datum i posledice, jer sam preživela saobraćajnu nesreću o kojoj sam u nekoliko postova pisala. Zbog toga, trenutak kada je pomenuta žena počela da govori, više nisam bila u terapijskoj sobi. Čula sam je ali nisam mogla da reagujem. Ona je postepeno i upornošću prevazišla taj problem. Ja svoj strah i dalje strahujem.

Trenutak olakšanja došao je kada su pomenuti neki drugi strahovi, čak i onaj što ga verovatno svi imamo - strah od smrti, nije mi bio strašan. Delimično sam se vratila u sadašnjost i uspela da čujem jedan odličan rezime današnje teme. Ipak, moje telo je bilo prikovano za stolicu, dok je pola mozga i dalje obrađivalo traumu.

Kada se terapija završila, razgovori sa par korisnika su mi bili teški ali lekoviti. Oči su suzile, ali se nisam olakšala plakanjem.

✍️ Od teskobe do teksta

Pisanje je, za mene, oduvek bio način da se oslobodim tereta – da prevedem haos iz glave u uređene rečenice. I to upravo radim sada, iako sam još u nekom blagom šoku. Pišem, iako osećam taj blagi šok i razmišljam o novitetu - zaleđenosti.

Ta freeze reakcija, iako bolna i nova, samo je još jedan putokaz u mom terapijskom procesu. Ona mi govori da se mora nastaviti sa radom na traumi. Jer telo koje reaguje, leči se.

---

Sliku generisao ChatGPT