Robot koji ne igra kolo

Da se ne lažemo, dobro bi mi došao jedan robotić za kućne poslove. Mislim, kome ne bi?

Ne bih zanovetala, prepustila bih mu samo par stvari da odradi po kući i meni bi bilo dovoljno. Samo ne spremanje hrane. Uostalom, oni i rade po zadatoj komandi, ako ne pobrljave. I da, ne bi morao da zna da igra kolo.

Dok bi on tako tiho zujao po stanu, brisao prašinu ili slagao stvari pod konac, ja bih se povukla u svoju odaju – kuhinju. Tamo mašine nemaju šta da traže. Prepustiti šporet i šerpe nečemu što nema dušu, za mene bi bilo svetogrđe. Robot može da uradi sve tačno (nadam se), ali ne ume pod prstima da oseti kada je testo spremno, niti ume da ubaci prstohvat ljubavi u supu. Spremanje hrane nije prosto mešanje sastojaka – to je čista emocija.

I dok bi gvozdena mašina jurišala da uštedi vreme, ja bih ga u kuhinji namerno usporavala. Za mene to nije običan kućni posao, već ritual. Listanje stare, rukom ispisane sveske sa receptima moje majke, miris kafe i ručka koji se polako krčka na šporetu – to su stvari koje me vraćaju u neko sporije vreme. Zato algoritam gubi bitku protiv šerpe.

Sve i da imam najsavršeniji model sa ugrađenim senzorima za temperaturu i gramažu, on nikada neće razumeti suštinu. Postoje stvari koje se ne mogu kodirati.

Neka njemu ta njegova savršena, hladna čistoća. Meni su ipak draži mirisi, sećanja i onaj topli, životni nered bez kojeg kuća nikada ne može postati dom.

A oni što igraju kolo, neka to rade na drugom mestu.

*sliku generisao Gemini

Od uroka do trauma

Zašto smo devedesetih išli kod vidovnjaka, a danas imamo online seanse sa terapeutima?

Devedesete su bile doba nestašice, inflacije i snalaženja. Ispod slamarice se čuvala svota za "crne dane", a odgovore smo tražili u mistici. Posećivali smo vidovnjake, bele magove i astrologe, slepo verujući u moć zlih čini i lošeg rasporeda zvezda. Davali smo im i ono ispod slamarice, podvrgavajući se ritualima i noseći amajlije samo da nas "raščine". Živeli smo u haosu, ali i u ubeđenju da će nam magija srediti život. Vidovnjaci su koristili jezik misterije da bi dominirali, dobro zarađujući na tuđim problemima. Cena nade bila je visoka, ali je pružala brzi trenutak emotivnog olakšanja.

Danas, u eri AI, dronova i tehnološkog buma, preplavljeni smo life coach-evima, online terapeutima i ostalim digitalnim sveznalicama. Na prvi pogled, ovi fenomeni nemaju ništa zajedničko. A da li je tako? U suštini, oni su samo različite strane iste medalje.

Naša suštinska potreba za odgovorima nije se promenila; samo je vidovnjak dobio novo, digitalno ruho.

U eri društvenih mreža, na scenu stupaju digitalni gurui. Model ponašanja naizgled je isti: brzo i što više zaraditi od naivnih ljudi. Ti isti ljudi lako bivaju ubeđeni da nisu rešili traume iz detinjstva, da im je mindset loš i da su jedini krivci što im loše ide u životu. Jezik misterije zamenjen je korporativnim žargonom, a magovi su dobili titule poput life coach-a, mentora ili eksperta za "energetski protok." Stiče se osećaj da se mentalno zdravlje može kupiti i da je sporost terapije znak neefikasnosti.

Uzroci naših problema više nisu zle čini, već toksični ljudi, nedostatak postavljanja granica i, naravno, loš mindset. Digitalni gurui nam prvo ponude besplatan, viralni sadržaj (TikTok klipove o ADHD-u ili anksioznosti), a posle nas ubeđuju da će nam život biti ispunjeniji ako se prijavimo na neki webinar ili online kurs. Imamo poplavu "stručnjaka" – kvazi-psihoanalitičara, tj. kursadžija koji su psihologiju unizili, tretirajući je kao banalne stvari, a ne kao veoma delikatno područje ljudskog uma. Sve više se upada u kandže modernih magova koji nisu ni školovani niti imaju životnog iskustva da bi savetovali. Ali, za cenu se ne pita – poverenje je kupljeno marketingom.

Ako smo mislili da smo se sa mindsetom i algoritmima oslobodili potrebe za ritualima, varamo se. Današnja magija je samo digitalizovana i zvuči mnogo "naučnije."

Gde su Pravi Stručnjaci?

U celom tom haotičnom digitalnom svetu, ipak postoje pravi, školovani ljudi – psihijatri, psiholozi i psihoanalitičari. Oni se, međutim, ne promovišu agresivno kao ovi instant-gurui. Njihov rad zahteva etičnost, godine školovanja i spor, posvećen rad s klijentima. Zato je malo verovatno da ćete ih videti u viralnim TikTok klipovima kako obećavaju brzinsko "raščinjavanje" trauma – jer pravo rešavanje problema nikada nije instant.

Od vidovnjaka do life coach-eva, mi zapravo ne plaćamo rešenje, već plaćamo privremeni prestanak brige.

Na kraju, cilj ostaje isti: brzo rešenje za kompleksne probleme. Bilo da je to amajlija koja štiti od crne magije, ili kurs koji obećava finansijsku slobodu za sedam dana – suština je u trenutku nade i rasterećenja. Generacije su se promenile, mediji su se promenili, ali je suštinska potreba da kupimo malo mira i odgovora ostala konstanta.

Šta je po vama opasnije: verovanje u uroke i magiju ili preterano oslanjanje na brze online dijagnoze i life coaching?