Znate one osobe koje se hrane pričama sa lošim sadržajem – onima koje u sebi nose miris bolesti, nesreće ili smrti? Nikada mi nisu bile jasne te njihove potrebe za informacijama sa kojima bi "trgovale". Jer, dok je lošu vest teško saopštiti, neko prosto žudi da je prepričava na sto strana, koristeći tuđu muku kao sopstvenu valutu.
Takve osobe ne traže empatiju od sagovornika - one traže hranu za razgovor. Što je tuđa priča pogodnija za dramatično prepričavanje, to je njihov apetit veći. Oni postaju "bitni" samo onda kada su u centru pažnje kao ekskluzivni izvori informacija. Međutim, tu nastaje onaj najmračniji deo njihove kalkulacije: ako procene da se prenosom vesti više ništa od njih ne očekuje i da više neće biti "bitne", u stanju su da prećute i najteže trenutke bliskih ljudi. Čine to samo da bi zadržale taj zamišljeni status važnosti u sopstvenoj glavi.
Nikada, naravno, neće priznati da su to uradile smišljeno. Braniće se "običnim propustom" ili zaboravnošću. A istina je zapravo hirurški precizno prećutkivanje. To nije zaborav, već selekcija. To je onaj najniži tip ljudske sitničavosti – onaj gde neko ne može da podnese čak ni "tragičnu važnost" druge osobe.
Oni profitiraju na tuđoj nesreći tako što je pretvaraju u javnu sagu, postajući "zvezde" ili "hit nedelje" na račun tuđe tuge. Ali tamo gde ne mogu da budu režiseri drame, oni biraju da "ugase svetlo".
Na kraju, takva tišina nije zaborav, već ogledalo. Ona ne briše tvoju istinu, niti umanjuje tvoju borbu, ali nepogrešivo razotkriva njihovu prazninu. Onaj ko informacijama trguje, a tugu dozira, zapravo je talac sopstvene nebitnosti.
Zato je moj mir jedini pravi odgovor na njihovu kalkulaciju. Jer dok oni biraju šta će reći, ja biram kome ću verovati. I u tom izboru, njihova proračunata tišina postaje moj najglasniji putokaz.
