Nasleđe od mastila - Priča o tri žene i jednom daru

Geni se ne biraju, ali ja verujem da se neki geni neguju. U mojoj porodici, talenat za pisanje nije bio samo slučajnost – bio je to nevidljivi konac koji je povezivao moju prabaku, moju mamu i mene. Kod nas se reči nisu samo izgovarale - one su disale i slagale se na papir kao najfiniji vez.

Od „moranja“ do slobode

Sećam se školskih dana i onih pismenih zadataka. Dok su drugi brzo žvrljali, ja sam dugo sedela nad praznim listom, tražeći način kako da započnem, da „otključam“ tu prvu rečenicu. A onda, kada bi krenulo, reči su izlazile same, kao da su jedva čekale da ugledaju svetlost dana.

Ipak, moja ljubav prema pisanju imala je i svoje neprijatelje. Najveći je bio onaj čuveni dnevnik za vreme raspusta. To je bilo čisto "moranje". Budimo realni, šta dete radi na raspustu? Igra se. Ali pravila su bila stroga - mora se napisati kada sam ustala, šta sam doručkovala i sa kim sam i kako provela dan. Pisanje je tada, u mojim dečijim očima, bilo dosadno - puko nabrajanje istih sati u istim letnjim danima.

"Neki nasleđuju zlato, ja sam nasledila potrebu da svaki otkucaj srca pretvorim u redove koji ostaju zabeleženi dok je ovog digitalnog sveta."

 

Tajna sakrivena na skrovitom mestu

Sve se promenilo u starijim razredima. Pisanje je prestalo da bude domaći zadatak i postalo je prostor slobode. Dnevnik je poprimio novu dimenziju – pojavila su se imena simpatija, nacrtana srca i misli koje su morale ostati tajna. Čuvala sam ga na najskrovitijem mestu u kući, ubeđena da niko ne zna za moj mali svet.

Naravno, mama je znala.

Tek mnogo godina kasnije, kada smo postale dve odrasle žene, priznala mi je tu svoju malu tajnu. Ali tada to više nije bilo važno. Mama nije bila samo neko ko je „znao gde je dnevnik“; ona je bila moj prvi i najvažniji lektor. Svaki moj tekst, svaka misao koju sam želela da uobličim, prolazila je kroz njene ruke. Ispravljala me je, usmeravala i tiho učila veštini kojoj me niko drugi ne bi mogao naučiti.

Dar koji nema cenu

Danas svuda viđam mentore i „učitelje kreativnog pisanja“. Ljudi su naučili kako da unovče tu veštinu. Meni oni nisu potrebni. Mene je davno moja mama naučila svemu što treba da znam – kako da ostanem dosledna temi i kako da budem izražajna u onome što osećam.

Pisanje je za mene previše dragoceno da bi imalo cenu u tom smislu. Ne bih mogla da naplatim savet nekome ko želi da nauči kako da se izrazi. Sama spoznaja da sam nekome pomogla da pronađe pravu reč, meni je dovoljna nagrada.

Pisanje za mene, nije posao. To je ono što jesam, ono što su bile one pre mene i ono što će uvek ostati u meni – dar koji se ne prodaje, već se živi. Neki nasleđuju zlato, ja sam nasledila potrebu da svaki otkucaj srca pretvorim u redove koji ostaju zabeleženi dok je ovog digitalnog sveta.