Kada se trauma vrati

Buđenje uspavane traume

​Počela sam da pišem ovaj post jer mi je glava u haosu. A mislila sam da sam stabilno. Saobraćajna nesreća koju sam doživela u autobusu je prošlost, ali ne i zaboravljena.

Već mesecima funkcionišem uz lekove pa je moje psihičko stanje pod kontrolom. Ali...

​Pročitah vest: Strašna saobraćajna nesreća kod Sremske Mitrovice (mog rodnog grada gde imam prijatelje). Radnički autobus sa oko 80 osoba se prevrnuo zbog...

U glavi mi se već ređaju bezbrojna pitanja: Koja firma, ko je povređen, ko su nastradali, da nisu moji prijatelji? Crni bilans: troje poginulih i više desetina povređenih. Srećom, nije niko od mojih bio u tom "prokletom" autobusu. Tek kada sam videla i sliku urnisanog autobusa u kanalu, klupko je počelo da se odmotava.

Ta sličnost me je dotukla. Nešto se u meni slomilo. Flešbekovi su počeli da se smenjuju kao slajdovi. Pojačana anksioznost i nemir... U jednom trenutku vidim fotografije iz medija, u sledećem – ja sam tamo, u svom autobusu i ponovo proživljavam udes. Moj mozak uklapa moju traumu i tuđu tragediju u jednu jezivu, zlokobnu sliku. Osećala sam se lošije nego pre par meseci.

​Znam, sada bi mi neki rekli da sam ja ta koja treba da kontroliše misli. Svi su pametni kada se radi o drugom. Ali ovo nije stvar volje. Ovo je stvar traume i njenih okidača.

Zašto se osećam ovako? 

Osećaj preplavljenosti i to što mozak deluje nezavisno od moje volje je najstresniji deo. Pokrenuo je reakcije koje su izvan mog svesnog upravljanja.

Šta je triger?

U mom slučaju, nesreća kod Sremske Mitrovice – radnički autobus, neprilagođena brzina, kolektivna tragedija, za mene je postala moćan okidač. Jer to nije samo "tamo neka nesreća"

"Okidač (trigger) može biti bilo šta što podseća mozak (podsvesno) na traumatičan događaj."

Aktivacija PTSP-a

"Amigdala je ključna za obradu emocija, pamćenje i donošenje odluka. Ima važnu ulogu u doživljaju straha, anksioznosti, zadovoljstva i agresije. Prerađuje i povezuje emocije sa drugim moždanim funkcijama, kao što su pamćenje i čula. Učestvuje u obradi straha i drugih emocionalnih reakcija." 

Kada se okidač pojavi, aktivira se amigdala. Moj mozak ne pravi razliku između gledanja vesti o nesreći i proživljavanja stvarne. Aktivira se alarm i odatle flešbekovi - ponovo doživljavam traumu. Mozak sklapa slike nove nesreće sa mojim stvarnim sećanjima, stvarajući haotično stanje u glavi. Pokušavajući da obradi i razume potencijalnu opasnost, on u tom procesu dezorganizuje i preplavljuje. To je neurobiološka reakcija (sve ovo sam pročitala i prenela ovde, reči stručnih ljudi).

​Jesam li nazadovala u terapiji?

​Ključno je da prestanem da brinem zbog trenutno lošijeg stanja. To što imam reakciju ne znači da je sav rad sa psihologom i sav moj trud, bio uzaludan. Moja trauma je i dalje prisutna (htela to priznati ili ne). Sada je pogođena nečim izuzetno jakim.

To je prirodna reakcija. U trenucima flešbeka, mozak je preplavljen. Fokus sada ne treba da bude na kontroli, već na regulaciji i stabilizaciji.

Kako da se vratim u "sadašnjost"?

​Budući da je ovo za mene "krizna situacija", moram se držati taktika koje me vraćaju u stvarnost i smanjuju preplavljenost.

Kao prvo, što pre ću se obratiti psihologu jer su flešbekovi i pojačana anksioznost znak da mi je potrebna dodatna podrška (pomoć).

Kao drugo, zaštitiću svoj um od ponovnog traumatizovanja (digitalna detoksikacija, potpuni prekid praćenja vesti).

Kao treće, primeniću tehniku "uzemljenja" (Grounding):

Pet stvari koje vidim, četiri stvari koje dodirujem, tri stvari koje čujem, dve stvari koje osećam mirisom i jedna stvar koju mogu da okusim.

Jer, kada krene flešbek, treba da se vratim u stvarnost i prekinem lanac sećanja.

Takođe, preporuka su i šetnje ili trčanje što u mom slučaju nije izvodljivo jer u tom stanju ne mogu ništa od toga. Za kraj je ono što još mogu da učinim za sebe je topla kupka, tišina i prihvatanje trenutne krize.

U ranijim postovima sam pisala da je ovo borba i to stvarna ali sa "nevidljivim neprijateljem".

​Oporavak je put sa usponima i padovima, a ponovna traumatizacija je pad koji je bolan, ali ne znači kraj. Traženje pomoći je znak snage a ne slabosti. Sada se fokusiram na jedan dan, jedan sat, jedan korak. Vraćam se "uzemljenju" tj. sebi.

​

P.S.

Ove godine sam dosta čitala i učila kako funkcioniše mozak, posebno u kontekstu traume. Mnogo stručne literature mi je prošlo kroz ruke. Zato sada "baratam" pojmovima kao što su amigdala i PTSP, koje ranije skoro da nisam ni imala u svom rečniku, a kamoli koristila u svojim tekstovima. Razumevanje ovih procesa nije lek, ali mi pomaže da prihvatim da moja reakcija nije hir, već naučno objašnjiva borba. To znanje mi daje snagu da budem nežna prema sebi i da se vratim na prave korake oporavka.