Glas sa druge strane žice

Noćas ne vidim svetlo na kraju tunela. Mrkli mrak, onaj gusti, neprozirni koji se lepi za kožu. Pokušavam da napipam bilo šta, kako bih napravila makar malu rupu, tek toliku, da se pokaže tanani trag, bar jedna nit koja dokazuje da svetlost još uvek negde postoji. Ili bar da osetim dašak vetra, taj jedva primetni pokret vazduha koji bi mi šapnuo da tunel nije hermetički zatvoren. Da je neko, negde, samo privremeno ukinuo svetlo, ali ne i život.

Izgleda, i mrak ima svoju narav. Ali nijedan ne traje večno, to znamo iz knjiga, a ovaj moj... on može da potraje. Težak je i ne mari za kalendar. Pitam se... da li da sačekam novi dan? Možda sutra osetim taj vetrić? A šta ako ni njega ne bude? Šta ako svitanje zaboravi put do ovih dubina? Šta onda preostaje da se čeka?

Čekaću da se oči priviknu na mrak. To je onaj trenutak kada prestaneš da žmuriš, kada se zenice šire i počinju da upijaju samu srž tame. Tada mrak prestaje da bude neprijatelj koji te guši. Postaje ti saveznik koji te skriva. U tom savezništvu više nema straha od gubljenja puta. Onaj ko se sprijatelji sa svojom tamom, više nikada ne može biti istinski izgubljen.

Više ne tražiš putokaze na horizontu jer nosiš svoj orijentir u sebi – onaj tihi, pulsirajući kompas koji radi samo onda kada sve ostalo utihne.

Ali...

Zvono spasa se uvek oglasi kada ga najmanje očekujemo. Dok sam ja u glavi gradila zidove tunela, život je radio svoje. Ponekad se svetlost ne pojavi kao sunce na horizontu, već kao glas sa druge strane žice koji ti šapne da nisi u mraku.

Ograda koju nisam postavila

 

Gde srce počinje i gde se završava? Ne mislim na fizički deo srca kao organa. Mislim na onaj nevidljivi prostor koji prima udarce, čuva tišine i sve one reči koje nikada nismo izgovorili, a hteli smo.

Ljudi olako barataju tim prostorom. Koriste fraze kao da crtaju granice tamo gde ih ja uopšte nemam. Usred neobaveznog razgovora, jedan prijatelj mi je u šali napisao u poruci: "Ne budi na kraj srca." Nasmejala sam se, ali on taj osmeh nije mogao videti. U sekundi mi je proletela misao. Odgovorila sam mu, ali skoro da je ta poruka više bila za mene: "Ti ne možeš da vidiš kraj mog srca."

Granica koju drugi ne vide

Ono što drugi vide kao "kraj" zapravo je samo njihova tačka gledišta. Njihov domet. Ali moje srce je otvoreno, jer raste. To je moja sreća i moja žalost u isto vreme.

Ljudi često misle da su nas pročitali kao knjigu, prelistali do poslednje stranice i zatvorili korice. Tamo gde oni vide ivicu, ja vidim horizont. Iza onoga što oni nazivaju "krajem", nalaze se čitavi slojevi koje čuvam samo za sebe. Tu su besane noći koje sam pretvorila u unutrašnju snagu, moje tihe pobede izvojevane u četiri zida, i sve one ljubavi koje su samo promenile oblik, ali nisu nestale.

Kako se može biti "na kraju" nečega što još uvek raste?

Često nas optužuju da smo "teški" ili "na kraj srca" samo zato što ne želimo da budemo površni. Ljudi vole da misle da nas poznaju, da znaju gde nam je granica i dokle možemo da trpimo. Misle da su videli sve što imamo da ponudimo.

Ali, istina je da niko ne može da vidi kraj mog srca – ne zato što ga krijem, već zato što ono nema ogradu. Čak i da neko skupi hrabrost i pokuša da me upozna do same suštine, opet ne bi našao tu tačku gde ja "prestajem". To je zato što se moje srce stalno menja i širi. Ono raste sa svakim novim danom, sa svakom tugom koju preživim i svakom radošću koju osetim. Zato je taj "kraj" o kojem oni pričaju samo njihova zabluda. Oni vide zid, a ja beskonačnost.

U psihologiji se često naglašava da se čovek ne može svesti na fiksne granice, već da se stalno menja kroz iskustvo i odnose. Možda je zato i srce više proces nego mesto.

Tamo gde horizont spava

Ima lepote u tome što se ne damo izmeriti. Možda je kraj mog srca tamo gde se spajaju sve moje nade sa nekim tuđim snovima. Ili je, jednostavno, taj "kraj" samo iluzija – kao linija horizonta koja se pomera dok joj ideš u susret. Možda.

A gde je kraj vašeg srca? Da li ste ga ikada "opipali"? Ili ste, kao i ja, shvatili da su te nevidljive ivice zapravo vrata koja vode u beskraj? Ne plašite se ako vas proglase "teškima". Možda samo nosite svetove koje njihovo oko još nije spremno da obuhvati, a um dokuči. Pustite ih da nagađaju gde prestajete. Vi samo nastavite da trajete.

P. S. Moj prijatelj nije imao lošu nameru. Njegove su reči bile samo lagani povetarac koji je pokušao da razveje trenutnu ozbiljnost. To je bila ona obična, ljudska potreba da me "uneozbilji". I zato njemu (M.M.) posvećujem ovaj tekst.

****************************************************************************

Učila sam od onih koji srce ne vide kao organ ili dijagnozu, već kao prostranstvo koje se stalno menja. To mi je pomoglo da razumem da moje srce nije soba sa četiri zida koju neko može premeriti ili "staviti na kraj". Ono je proces koji teče, čak i ovde, čak i sada.

I možda je baš u tome lepota – u srcu koje ne prestaje da raste, baš kao horizont koji se pomera dok mu ideš u susret.

Stručni izvor:

Radovi predstavljeni na konferencii ALOPS (2023)