Pre četrnaest godina napisala sam svoj prvi post ovde. Pisala sam o osmehu, o toj maloj, ali moćnoj manifestaciji duše, i o tome zašto ne volim ništa lažno, pa ni one kisele, usiljene osmehe kojima ponekad pokušavamo da maskiramo, između ostalog, i neprijatnost.
Setih se one stare izreke: "Smeje se ko lud na brašno." Da se ne lažemo, ima i onih što se usiljeno smeju svakoj gluposti. Mene više zanima koliko je iskrenih osmeha koji dolaze kada se srce i duša raduju? Da li ste "mrgud" jer se niste nasmejali kada je neko smatrao da to treba da uradite?
Odakle uopšte taj poriv u čoveku da odredi kada neko treba da se smeje? Radost zna biti glasna i tu nema mesta pogrešnom smehu. Takođe, ne smejemo se svi istim stvarima jer ih i ne doživljavamo na isti način. Ako se ne smejete nečemu, ne znači da se ne smejete uopšte. Čemu provokacije?
Moje emocije kontroliše niko drugi do mene same, pa se na te jeftine udice više ne "pecam".
Smejem se samo kada za to osetim potrebu koja isključivo dolazi iznutra. Ne mogu se smejati da bih nekome dokazala da nisam mrgud. Možda osmeh nekome služi kao dekoracija, ali ja ne mogu da se smejem ako mi duša "plače".
Kada je čovek radostan, celo telo mu se veseli. Osmeh je razvučen, i ta kriva linija prosto prkosi upravo onima što se smeju nasilu.
Čuvajte svoju dušu i smejte se kada vi to poželite, a ne drugi.
Sliku generisao GEMINI
