Prijateljstvo se ne podrazumeva – ono se zaslužuje

Prijateljstvo nije proces koji se dešava preko noći.

To nije samo zajednički popijena kafa ili razmenjena šala. To je dugotrajan proces koji se gradi kroz uspone i padove, uz duboko poštovanje, uvažavanje i empatiju. Često kažemo da su prijatelji porodica koju sami biramo, ali taj izbor sa sobom nosi i veliku odgovornost.

Ulaganje, a ne žrtvovanje

U svaki kvalitetan odnos se ulaže. Međutim, to ulaganje nikada ne sme postati žrtvovanje sopstvenih vrednosti ili dostojanstva. Najzdravija prijateljstva opstaju upravo zato što obe strane znaju gde prestaje njihova sloboda, a gde počinje integritet onog drugog. Bliskost nikome ne daje licencu za prostakluk, naprotiv, što smo bliži, bonton i obzir bi trebali biti izraženiji.

Poverenje kao nerazlupani ćup

Poverenje i čuvanje tajni su dva noseća stuba svake bliskosti. Poverenje je kao nerazlupani ćup – njegova prava vrednost je u toj prvobitnoj celini koju treba čuvati, a ne popravljati. Ako se tajna oda ili se prijatelj na bilo koji način izigra, taj odnos više nikada ne može biti isti. Možete pokušati da sakupite delove razbijenog ćupa i zalepite ih u celinu, ali pukotine ostaju. Taj ćup je oštećen i svako sledeće "lepljenje" gubi smisao.

Dostojanstvo iznad svake etikete

Prijateljstvo ne daje nikome pravo da se spusti ispod nivoa elementarne pristojnosti, bez obzira na životne okolnosti. Često se pod maskom "šale" ili "opuštenosti" krije nedostatak obzira koji udara direktno u ličnost. Postaviti granicu i jasno reći šta nas je uvredilo nije znak slabosti, već vrhunski čin samopoštovanja. Dostojanstvo nema cenu, i niko nema pravo da nas svede na etiketu ili nam se obraća bez uvažavanja.

Kada "Izvini" nije dovoljno

Iskreno izvinjenje nije samo reč od sedam slova izgovorena radi reda da se "ugasi požar". Jedna reč, bez obzira na težinu uvrede, bez objašnjenja i svesti o tome zašto je granica pređena, ne znači mnogo onome ko drži do sebe. Bez razumevanja suštine povrede, svako "izvini" ostaje samo prazna forma.

Čin samopoštovanja

Kada se desi taj krajnji rez nakon izigranog poverenja ili narušenog integriteta, to nije čin besa ili tvrdoglavosti. To je čin samopoštovanja. Onog trenutka kada neko svesno pređe granicu elementarnog uvažavanja, on prestaje da bude saveznik. Prijateljstvo bez apsolutnog poverenja je samo poznanstvo sa mnogo istorije, a to nije dovoljno da bi se neko nazivao "drugom porodicom".

Birajte one koji znaju vrednost tišine i težinu reči

Na kraju, važno je zapamtiti da nismo dužni da ostajemo tamo gde se naše prisustvo ne poštuje, niti da prihvatamo mrvice pažnje upakovane u loše manire. Prijateljstvo je dar koji se daje onima koji umeju da ga nose. Ako vas neko navede da se osećate manje vrednim pod izgovorom bliskosti, zapitajte se – čuvate li prijateljstvo ili samo strah od samoće? Prava „druga porodica“ nikada neće dozvoliti da vaše dostojanstvo bude žrtva njihove opuštenosti. Čuvajte svoj „nerazlupani ćup“ poverenja za one koji znaju da je on najvrednije što im možete dati. Jer, imati istoriju sa nekim je lepo, ali imati mir sa nekim je neprocenjivo.

Nebeske granice

Da li  je nebo granica, kao što obično znamo nekada i sami reći? Da li je tu kraj ili početak nečeg nama još uvek nedokučivog? I zašto se uopšte kaže za nekog ko napusti ovozemaljski život, da je otišao na nebo? 

Ponekad deluje tako zastrašujuće, kad nebo prekriju tamni oblaci koji kao da nam prete. Iz dečije perspektive to ne izgleda ni malo prijateljski, štaviše. Čak i kada odrastemo, ta granica, taj neki kraj ovog našeg sveta, izgleda kao neka ptica zloslutnica, kada je mračan i tamnih boja. Setimo se prošlogodišnjih poplava, kada su nebom krstarili oblaci koji su izlili mnogo vode iz sebe. Mesecima su mnogi posle toga bili u strahu - samo da ne padne kiša (čim bi se nebo zacrnilo). 

Ali nije uvek tako. Držim se one "Sve je u oku posmatrača" i mnogo je istine u tome. Ne gledamo svi istim očima. Tačnije, ne doživljavamo na isti način, iste stvari. I nije svaki oblak taj što će doneti nevolje sa sobom. No, sve to ima svoju dobru i lošu stranu. Poimanje istog neba sa istim oblacima može proizvesti totalno dve različite priče -  u potpunosti.

Uzmimo za primer ovu fotografiji, koju sam "pozajmila" od Siniše Leković - na prvi pogled je baš mračna i od onih koje u vama ne bude toplinu, ali ona je mene baš na taj prvi pogled fascinirala. Jer, toliko je reči u njoj skrivenih (kao tajna) da bih mogla satima u nju da piljim i da žalim što taj prizor nisam i sama doživela. Gledam tu magičnost nebesku, to poigravanje oblaka na nebeskom svodu. Ta svetlost koja je uspela da se probije kroz "namrgođene" oblake izgleda kao svetlo na kraju tunela (bar tog trenutka kada je ovekovečen taj prizor). Gledam u sliku u svom tom njenom tamnom plavetnilu - ona u meni budi neki lep osećaj. Kao da se otvara neki prozor iza kojeg počinje neki drugi svet. Gledam je i kao da me zove, da zakoračim u njega...

Hvala Siniši ( @_in_victus_ )  što mnoge fotografije deli sa ostalima na društvenim mrežama.