Ljubav je za svaki dan!

Danas sam imala sreće sa prevozom, mislim na (beo)gradski. Moja omiljena brojka je naišla u roku od "odmah". Čak je bilo mesta i za sedenje. Vozila sam se punih 40 minuta sa jednog kraja grada na drugi. S obzirom da je bilo "u špicu" (a kad pa nije više) to i nije mnogo. 

Pustila sam moju PLAY listu iz fona da napravim sebi ugođaj a i ne slušam sve one ljude koji iz busa vode važne poslovne razgovore. S vremena na vreme gledala sam kroz prozor. Dok su se smenjivale  pesme, promicale su zgrade, ljudi, automobili, krovovi, grafiti, oblaci...Samo jedna misao je bila konstantna, ona koja ne podleže menjanju. Misao o TEBI.

Od kada si se uselio i ploviš kroz mene, potiskuješ neke druge, manje lepe ili ružne misli. Preplavljena tobom, raznežim se i zaboravim na probleme, bar na kratko. I tada shvatim, koliko sam srećna kada me "obuzmeš". Čak ni sebi ne mogu da se objasnim, samo znam da me zagrli neka milina. I baš sam srećna zbog toga. Srećna sam što možeš da kažeš MOJA TI. Srećna sam što mogu da kažem MOJ TI.

I tako dok sam slušala pesme koje su me dizale u one sive oblake, uživala sam u tom ljubavnom osećaju. I nisu ti krovovi i zgrade ništa posebno a ni grafiti. Nije do pogleda kroz prozor autobusa na ulice kojima sam prolazila kroz četiri BG opštine. Do nas je, tebe i mene, do ljubavi kojom hranimo jedno drugo. Čini se da je za sreću potrebno tako malo...možda, ali ne uvek. Jer, ljubav uopšte nije mala "stvar". Velika je, zapravo OGROMNA. A može biti još i veća, ako je hranimo i čuvamo, a samim tim i sreća će takva biti.

Zato...Volite se...Uživajte u ljubavi. Ne sputavajte emocije. Letite na krilima koja ste dobili. Ceo svet će biti vaš, jer ceo svet je u toj jednoj osobi koja vas ispunjava, koja vas voli i čini srećnom.
I da, LJUBAV JE ČUDO, ono najslađe.

Nebeske granice

Da li  je nebo granica, kao što obično znamo nekada i sami reći? Da li je tu kraj ili početak nečeg nama još uvek nedokučivog? I zašto se uopšte kaže za nekog ko napusti ovozemaljski život, da je otišao na nebo? 

Ponekad deluje tako zastrašujuće, kad nebo prekriju tamni oblaci koji kao da nam prete. Iz dečije perspektive to ne izgleda ni malo prijateljski, štaviše. Čak i kada odrastemo, ta granica, taj neki kraj ovog našeg sveta, izgleda kao neka ptica zloslutnica, kada je mračan i tamnih boja. Setimo se prošlogodišnjih poplava, kada su nebom krstarili oblaci koji su izlili mnogo vode iz sebe. Mesecima su mnogi posle toga bili u strahu - samo da ne padne kiša (čim bi se nebo zacrnilo). 

Ali nije uvek tako. Držim se one "Sve je u oku posmatrača" i mnogo je istine u tome. Ne gledamo svi istim očima. Tačnije, ne doživljavamo na isti način, iste stvari. I nije svaki oblak taj što će doneti nevolje sa sobom. No, sve to ima svoju dobru i lošu stranu. Poimanje istog neba sa istim oblacima može proizvesti totalno dve različite priče -  u potpunosti.

Uzmimo za primer ovu fotografiji, koju sam "pozajmila" od Siniše Leković - na prvi pogled je baš mračna i od onih koje u vama ne bude toplinu, ali ona je mene baš na taj prvi pogled fascinirala. Jer, toliko je reči u njoj skrivenih (kao tajna) da bih mogla satima u nju da piljim i da žalim što taj prizor nisam i sama doživela. Gledam tu magičnost nebesku, to poigravanje oblaka na nebeskom svodu. Ta svetlost koja je uspela da se probije kroz "namrgođene" oblake izgleda kao svetlo na kraju tunela (bar tog trenutka kada je ovekovečen taj prizor). Gledam u sliku u svom tom njenom tamnom plavetnilu - ona u meni budi neki lep osećaj. Kao da se otvara neki prozor iza kojeg počinje neki drugi svet. Gledam je i kao da me zove, da zakoračim u njega...

Hvala Siniši ( @_in_victus_ )  što mnoge fotografije deli sa ostalima na društvenim mrežama.