RASUTE PERLE

Obično kažu - nižu se dan za danom. Kod mene to nije slučaj. Moji dani se prosipaju, odlaze svaki na svoju stranu. Bili su slični prethodnim, a opet tako različiti. Ja od njih ne bih mogla napraviti nisku perli. Navikla sam da ostanu u prošlosti, nepovezani, iako ih jedna nit spaja. Tanka je, ali dovoljna čak i kada se otmu.

Ti rasuti dani, u svim mogućim bojama, nekada su bili ono moje "sada". Proživela sam ih onako kako sam mislila da treba u datom trenutku. Jesam li grešila? Verovatno jesam. Treba li da se kajem? Nema potrebe, jer ih ne mogu promeniti a ispred mene su novi dani, nove šanse da se živi, ako ne bolje onda bar drugačije. U svakom slučaju, svaki novi dan je poklon. Ali, toga nismo svesni sve dok nas neka teška životna situacija ne zaustavi. Tada počinjemo da gledamo "tuđim" očima, jer se naše zalede na neko vreme.

I onda stigne on. Novi dan, u nekoj sasvim drugoj boji, onoj koja ima moć da otopi led u očima. Sa tim prvim toplim pogledom, shvatim da je ta tanka nit mnogo jača nego što izgleda. Ona je sve vreme bila tu, neprimetna pod ledom, čekajući da ponovo prodišem. Kada se oči odlede, te prosute, šarene perle prošlosti više ne izgledaju kao haos. Svaka od njih je bila poklon, i sve one, tako rasute, konačno imaju smisao.

Zato ih puštam da se i dalje prosipaju, svesna da "nevidljiva" nit drži sve moje svetove na okupu. Danas, dok gledam u ovaj novi dan, ne tražim garancije niti savršenstvo. Dovoljno je što gledam slobodnim, odleđenim očima. I što znam da je svaki trenutak, ma koliko sitan ili rasut, samo još jedna dragocena boja u ovoj jedinstvenoj, mojoj priči koja tek treba da se ispiše.

Glas sa druge strane žice

Noćas ne vidim svetlo na kraju tunela. Mrkli mrak, onaj gusti, neprozirni koji se lepi za kožu. Pokušavam da napipam bilo šta, kako bih napravila makar malu rupu, tek toliku, da se pokaže tanani trag, bar jedna nit koja dokazuje da svetlost još uvek negde postoji. Ili bar da osetim dašak vetra, taj jedva primetni pokret vazduha koji bi mi šapnuo da tunel nije hermetički zatvoren. Da je neko, negde, samo privremeno ukinuo svetlo, ali ne i život.

Izgleda, i mrak ima svoju narav. Ali nijedan ne traje večno, to znamo iz knjiga, a ovaj moj... on može da potraje. Težak je i ne mari za kalendar. Pitam se... da li da sačekam novi dan? Možda sutra osetim taj vetrić? A šta ako ni njega ne bude? Šta ako svitanje zaboravi put do ovih dubina? Šta onda preostaje da se čeka?

Čekaću da se oči priviknu na mrak. To je onaj trenutak kada prestaneš da žmuriš, kada se zenice šire i počinju da upijaju samu srž tame. Tada mrak prestaje da bude neprijatelj koji te guši. Postaje ti saveznik koji te skriva. U tom savezništvu više nema straha od gubljenja puta. Onaj ko se sprijatelji sa svojom tamom, više nikada ne može biti istinski izgubljen.

Više ne tražiš putokaze na horizontu jer nosiš svoj orijentir u sebi – onaj tihi, pulsirajući kompas koji radi samo onda kada sve ostalo utihne.

Ali...

Zvono spasa se uvek oglasi kada ga najmanje očekujemo. Dok sam ja u glavi gradila zidove tunela, život je radio svoje. Ponekad se svetlost ne pojavi kao sunce na horizontu, već kao glas sa druge strane žice koji ti šapne da nisi u mraku.

Pogledi

 

Ako se ikada ponovo budemo sreli,

ja ću se praviti da te nisam prepoznala.

Gledaću u tebe kao da te prvi put vidim.

Prepoznaćeš moj dobro znani pogled,

Molim te, ne zadržavaj svoj dugo na meni,

jer bih se mogla izgubiti u tvojim očima,

a tišina između nas postala preglasna.

Proći ću pored tebe kao što bih prošla

pored bilo kog drugog neznanca.

I ne zameri na pogledu stranca.

U prolazu ću te okrznuti još jednom,

tim dobro ti poznatim pogledom.

I neću se okrenuti za tobom,

jer ćeš to možda ti uraditi,

pa će nam se pogledi sresti.

I biće to susret dva dobro znana "stranca",

koji su se razišli davno pre nego što su uspeli,

da postanu dva potpuna neznanca.

Zato, što volite

Kažu, da zaljubljena osoba nije svoja. Ima u tome istine. Ali ja bih to definisala malo drugačije - nije SAMO svoja. Ona je jednim delom postala i NEČIJA. Duša osobe koja voli se stopila sa dušom druge osobe, kao da su sijamski blizanci. Tako "uparene" one dišu kao jedna. Prepliću se, sapliću se jedna o drugu, zapetljavaju se, umotavaju se. Svezuju se se kao mornarski čvor. Tako stopljene, prave jednu harmoniju. Odjednom je čitav svet drugačiji. Na sve gledate nekim drugim očima, kao da imate naočari sa duginim bojama. Čujete samo umilne zvuke, note koje klize svuda po telu, kroz krvotok. U stomaku, roj leptira koji lepršavo golicaju i dižu vas na oblake. Na licu vam titra osmeh a oči vam sijaju ljubavnim sjajem - cakle, kao šareni stakleni klikeri. A tek glas, on je skoro pa najveća izdajica. Cvrkućete kao slavuj, čak i ako ste anti sluhista. I sve je to samo iz jednog jedinog razloga - zato što VOLITE.

Divno je, kada osećate sve to. Čuvajte svoju dušu, jer ona se pobrinula da vi u ljubavi uživate.