Dušoo...
- Molim?
Gde si?
- Tu sam. Zar me ne...
Pa ne vidim te.
- Ma neeee. Zar me ne osećaš? To sam htela reći. Naravno da me ne vidiš.
Znam, znaaam.
- Pa zašto onda takvo pitanje?
Onako. Volela bih i da te vidim.
- Ehh, znaš i sama koliko i šta možemo.
Znam.
- Onda?
Ma ništa. Samo sam htela...
- Heeej, nemoj da me zabrinjavaš! Tu sam. Reci da me osećaš.
Ma osećam te, naravno. Ali ponekad poželim i da te vidim. Zar ti nemaš takvu želju?
- Hmmmm, imala sam, nekada. Sada više ne.
Nee!?! Zašto?
- Dušooo, pričali smo o tome. Znaš da ne možeš imati sve, ne?
Znaam...
- Zar bi menjala ovo što sada imaš, za nešto, što ni sama ne znaš kakvo je? Reci mi.
Pa, ne bih.
- Onda nemamo više šta na tu temu da pričamo. Ili imamo? Osećam li neko dvoumljenje?
Neee. Samo se još uvek pitam...
- Ti i tvoja pitanja. Ali proći će te. A tada ćeš se osećati bolje nego sada.
Aaaa, too - kad prođe, kako ću ja znati da je stvarno prošlo?
- Jednostavno ćeš znati. I ja ću biti veoma radosna i ponosna.
Stvarno? Da se onda usredsredim na to...da "poguram"?
- Ne, ne, neeee. Ništa smišljeno ne radi. Pusti neka ide svojim tokom.
Dobro. Kada kažeš tako, verujem i poslušaću.
- I treba da mi veruješ.
Da, daaa...znam. Zato što si ovo već prošla.
- Ne zato.
Ima nešto što ja ne znam?!
- Da. Paaa, ja sam duša - duše Tvoje.
*slika je preuzeta sa interneta*
