Koliko imate godina

Nesto kao...

Online Diary

Veče je možda bilo sasvim obično, ali za nas je bilo čarobno. Držali smo se za ruke i šetali gradskim ulicama, bez cilja. Tako to obično biva kada želite da provedete što više vremena sa osobom koju volite i sa kojom želite da budete svaki trenutak. Prisutni, i fizički.

Primećivali smo ljude oko nas, jer se gradom razmilelo mlado a i staro. Ali, ipak su nas, više zapažali mlađi. Kad god smo poželeli da se poljubimo, zastali smo to i uradili. Gledali su nas, osećala sam poglede na sebi ali nisam marila. Nije ni on. Čak je malo i zbijao šale na konto toga. A godilo je i njemu kao i meni.

Dve zrele osobe, koje su mogle biti mama i tata većini tih slučajnih prolaznika u večeri, bile su kao tinejdžeri. I niko nije ni bio važan osim na dvoje. Kao da je vreme išlo svojim ritmom samo za i zbog nas. Divan je to osećaj, zar ne? Pričali smo prstima, sa šakom u ruci onog drugog. Grlili se pogledima. I dalje besciljno šetali, prepustivši nogama da nas vode. Šetali smo na našem oblaku, blizu zemlje ali ipak smo lebdeli. Prisutni u svom svetu, okruženi pažnjom usmerenom samo na nas od nas samih. Uživali smo jedno u drugom.

Zastali smo kod pešačkog prelaza, kada nas je devojčica koja je vozila bicikl, zaustavivši se na sred ulice, pitala - "Koliko vi imate godina?" Gledala je u naše spojene ruke, sa telima pripijenim i osmesima na licima koja su govorila - ja volim. Nasmejali smo se oboje. A ona je ne čekajuci odgovor rekla - "Znam, 36 i 37." Sela je na svoj bicikl i odvezla se u noć.

Pogledali smo jedno u drugo, pitajući se prećutno - zašto nas je to pitala. Oboje smo videli samo jedan odgovor - LJUBAV.