Sećam se da sam u školi više volela gramatiku nego obradu književnih dela. Sad vidim da me to nije prošlo jer i dalje primenjujem sve naučeno i smeta mi kada dobijem poruku koja je napisana bez reda i smisla.
Koliko često pišete olovkom? Da li vam se rukopis "iskvario"? Koristite li sve znake interpunkcije? A velika slova?
Priznajem, u meni se i dalje javi onaj mali buntovnik iz školske klupe kada vidim pomešano "je l'" i "jer". Za nekoga je to sitnica, ali za mene je to kao pogrešan ton u melodiji – kvari čitavu harmoniju onoga što želite da kažete.
Možda vam ova zapažanja deluju suviše direktno, možda čak i surovo. Ali u svetu u kom smo svi postali dostupni na jedan klik, pismenost je prestala da bude samo stvar obrazovanja i postala je najdirektniji oblik poštovanja onoga kome se obraćamo. To je ono staromodno vaspitanje koje ne priznaje izgovore.
Stalno tražimo izgovore za to naše "brzinsko" pisanje, kao da svi trčimo neke nevidljive maratone. Zašto uporno ostavljamo utisak da smo u stalnoj žurbi, čak i kada nismo? Da li je ta digitalna zadihanost postala statusni simbol ili samo paravan za površnost? I zar žuriti znači imati pravo na greške? Ili su te "sitne" greške, kako ih većina vidi, zapravo one koje se podrazumevaju i olako praštaju?
Sigurno ste bili u situaciji da, čitajući nečiju poruku lišenu bilo kakvih znakova, niste dobro razumeli napisano. Možda ste čak ušli u bespotrebnu raspravu samo zato što nije bilo tog jednog zareza ili tačke da usmeri misao. Ta sitna, "nevažna" crtica na papiru ili ekranu često je granica između razgovora i nesporazuma.
Za mene, naviknutu na svet brojeva, faktura i preciznih tabela, gde i najmanja omaška menja čitav saldo, greška nikada nije beznačajna. Kao što i jedan zaboravljen zarez menja smisao izgovorenog.
Zarez nije samo gramatičko pravilo, zarez je udah. On je ona mala, spasonosna pauza koja deli jednu emociju od druge, jedan argument od sledećeg. Bez njega, komunikacija je samo zbrka. Sa njim, ona dobija svoj ritam.
Pismenost je postala moj tihi bunt protiv opšte aljkavosti. Moja potreba da stanem, udahnem i napišem rečenicu onako kako ona zaslužuje, moj je način da vam kažem - poštujem vas dovoljno da ne budem površna u svom izlaganju.
Zarez je dokaz da imamo pravo na udah, čak i kada nas svet ubeđuje da nemamo vremena ni za tačku.
