Užareni avgust

Avgust je. I nikako nije "glupi". Pravi, letnji, baš kakav i treba da bude. Toplo je, ponekad i pretoplo. Ali kada će biti, ako ne sada, usred leta?

Ne znam kada se dogodilo pa nas sa svih strana plaše toplotom. Oduvek se znalo kako se zaštititi od jakog sunca: ne izlaziti baš u podne, potražiti hlad, piti dovoljno vode, obući nešto lagano. Saveti su bili dobronamerni, a ne pretnje i zastrašivanja. Činjenica je da se klima menja i da su letnje temperature sve ozbiljnija tema. Ali i o tome može da se govori bez sejanja panike. Jer nije isto biti oprezan i živeti u strahu od svakog toplog dana.

A zbog tog straha neki ljudi, naročito stariji, danima ostaju u zatvorenom. Kao da je svaka vrućina opasnost od koje treba pobeći. A čoveku je potrebno da izađe, da prošeta, da udahne dan – makar rano ujutru, dok sunce još ne počne da prži.

I dok grad živi usporenijim ritmom, skida sa sebe onu tešku, užurbanu svakodnevicu i ostaje ogoljen na letnjoj vrelini. Ulice polako utihnu, dok većina juri ka morima i planinama.

Ima nečeg neobičnog u tim danima. Asfalt omekša pod sandalama, ljudi prolaze bez uobičajene gradske nervoze, a bašte u hladu više nisu mesta za brzinske sastanke, već utočišta u kojima se kafa pije polako. Oni koji ostanu na gradskom betonu nekako se prepoznaju. Osmeh i klimanje glavom u prolazu nose prećutno razumevanje: tu smo, delimo ovu toplotu i ovaj mir.

Možda upravo takav avgust treba sačuvati. Ustati ranije, izaći dok se grad još nije zagrejao, sesti negde u hladovinu i pustiti dan da počne svojim sporim ritmom. Bez jurnjave, bez potrebe da se bilo gde stigne.

Jer leto ne mora uvek da nas vodi negde. Ponekad je dovoljno otvoriti prozor, izaći na ulicu i ostati malo na suncu, onoliko koliko prija.

I pustiti da avgust bude avgust.

Ipak, ta ista vrelina koja usporava gradski korak, izvan betona ume da pokaže i svoju opasniju stranu. Dok mi tražimo hlad u gradu, u suvim šumama i na ispucaloj zemlji avgust podseća koliko je tanka linija između letnjeg spokoja i vatrene stihije. Požari koji zaiskre u gustom rastinju svedoče o krhkosti sveta oko nas, o svim tim tihim predelima i njihovim stanovnicima koji olako nestaju u pepelu, opominjući nas da klima i priroda nemaju godišnji odmor.

Mahna Mahna

Kako je lepo kad ne moraš da se objašnjavaš

Započela sam ovu misao osećajem olakšanja koji donosi tišina. Onim retkim i dragocenim trenutkom kada shvatiš da uz sebe imaš ljude kojima ne moraš da crtaš svoje emocije, niti da opravdavaš svoje postupke.

Nas troje smo postali takva celina. Već sam pisala da se ne poznajemo dugo, da smo se sreli na mestu gde maske padaju, a duše se prepoznaju - na mestu, gde radiš na sebi i gde je svaka izgovorena reč bila put ka isceljenju. I baš tu, možda uz pomoć pravih anđela, umesto dugih godina upoznavanja, dobili smo ubrzani kurs bliskosti.

Odrastali smo u različitim gradovima i sredinama, ali nosimo isti "kod". To je ono naše zdravije detinjstvo, vreme kada su nas oblikovali kvalitetni sadržaji i vrednosti koje se danas polako gube. Dokaz za to je bio jedan kratki snimak iz Muppet Show-a. Taj čuveni "Mahna Mahna" klip postao je naša šifra - u tih par minuta besmislenog ritma stalo je sve ono što jesmo.

Povezali su nas i ukusi koji ne zahtevaju prevod. Miris Bronhija, slatka radost Kikija, onaj "odžačar grla" Negro i neprevaziđena Karamela lešnik koja se lepila za zube, ali i za sećanja. Ti mali rituali iz naših različitih ulica postali su naša zajednička baza.

Pronaći ljude koji imaju slične poglede na svet, istu duboku empatiju i umeju da pruže utehu bez mnogo pitanja - to je više nego Bingo. To je dokaz da se jezgro ne gradi samo godinama, već prepoznavanjem duša koje trepere na istoj frekvenciji.

Započela sam ovu kratku ispovest sa mišlju kako je lepo kada ne moraš da se objašnjavaš, a završavam je zahvalnošću što imam njih dvojicu - celinu uz koju je i ćutanje savršen razgovor.

Kompleks(aši)

Dugo, ali stvarno dugo traje - to pljuvanje na sve moguće načine, srpske prestonice. Toliko je iritantno da moram napisati neku reč o tome.

Godinama unazad pokušavam da shvatim (i nisam uspela) zašto je Beograd trn u oku mnogima, kako bi neki rekli - provincijalcima. I sama sam nekada živela u drugom gradu (u Vojvodini) i sećam se komentara odraslih kada vide BG tablice - beogradsko govno. Nama deci je to bilo smešno ali se nismo upuštali u polemisanje zašto tako kažu. Jer deca su tada bila DECA.

Ništa se ni do dana današnjeg nije izmenilo, čak je postalo mnogo gore. Sada nema tih benignih komentara, sada se čuje zloba koja da može, izjela bi vas, kroz monitor ili iskočivši iz dnevne štampe. Čemu tolika frka oko Beograda? U čemu je problem ljudi iz tih nekih (i to većih gradova Srbije) koji se trude da ocrne Beograd? Šta im je glavni grad skrivio? Zar u njemu ne živi pola Srbije, gledajući sa aspekta odakle su sve ljudi migrirali? Ja nemam i ne mogu sebi da dam adekvatno objašnjenje koje bi ih opravdalo u toj sočnoj zlobi. Iskreno, više i ne želim da ga tražim, jer je to prešlo granice tolerancije i normalnosti.

Kakve to komplekse ljudi imaju kada mogu da mrze grad (hej, grad) toliko? A i sami žive u svom lepom gradu...Nišu, Kragujevcu, Kraljevu, Čačku...(ovo su slučajni uzorci, ništa smišljeno)? Kako je uopšte nastala ta mržnja prema glavnom gradu Srbije? Jesu li vam je roditelji preneli pa ste nastavili zajedno da je "gajite"? Šta vama zapravo smeta u tom Beogradu? Nemojte reći ljudi, jer ćete onda sami sebi skočiti u usta. Već pomenuh, mnogo je ljudi sa strane došlo da se školuje i ostalo da živi u njemu. Naravno da je bilo i onih kojima ne odgovara brz tempo života, ali to je specifično za sve veće gradove. Takvi ljudi su se vratili u svoja mesta odakle su i došli...neki možda zbog posla u neka druga. Ako ćemo pričati o kulturnom životu, o ružnoj strani, sadržajima za decui mlade...opet ne vidim problem. Svaki grad ima i svoju lepu i onu drugu, ružnu stranu. I svako će prvo da priča o toj ružnoj strani. OK. Kako god. Ali ne zaboravite, niko nije pošteđen (na žalost) ružnih dešavanja, ma gde živeo.

Retko ću čuti da ljudi koji žive u Beogradu, pljuju i podsmevaju se onima iz Sombora, Kruševca, Leskovca, Pirota (opet sam nabrojala slučajne uzorke). A često, baš baš često to čujem i to u sočnom "pakovanju" kada se radi o Beogradu. I nemam opravdanja za sve vas koji se tako ponašate. Em je nezrelo, em bezobrazno, em neprimereno. Dovoljno sam rekla.

Jedino moje obrazloženje za sve koji se tako ponašaju, je - da imate velike komplekse velikog grada. A vi vidite šta ćete. Smešni ste takvi. A što se tiče vređanja (nekada i ličnog), razmislite malo...možda jednom naiđete na bezobrazniju osobu od vas, iz Beograda.

Srdačan pozdrav iz Zemuna.