Šta kada se ne prepoznaješ u sopstvenim zvezdama?
Velika je ironija života kad si vodeni znak, a jedva čekaš da staneš na suvo.
Astrološki gledano, ja pripadam grupi vodenih znakova. To bi trebalo da znači da se snalazim u emocijama kao riba u moru, da osećam duboku bliskost sa okeanima, morima i rekama. Ipak, istina je da se pomalo plašim vode - zapravo njene nepredvidive moći. Taj osećaj da vas nešto može progutati, a da mu vi ne znate dno, u meni budi neobjašnjiv strah. Ne govorim o strahu od plivanja, već o onom dubokom, neobjašnjivom strahu od njene snage koja izmiče kontroli.
Celog života živim sa tim unutrašnjim neskladom. Pokušavala sam da se uklopim u astro okvire. I dok mi zvezde govore da prihvatim svoju "vodenu prirodu", ja osećam da u meni postoji praznina a nju nijedan od ostala tri elementa ne može da popuni.
To me je nateralo da se zapitam: Ako ne osećam bliskost sa onim što me navodno definiše, ka čemu da se okrenem? Šta je to što nadilazi Zemlju, Vazduh, Vatru i Vodu? Možda je naša suština u Kvintesenciji - tom savršenom, petom elementu.
Potraga za Kvintesencijom
U drevnim spisima, pored tradicionalna četiri elementa, pominje se Kvintesencija – Peta esencija. Stari mislioci su u njoj videli najfiniju supstancu, onaj eterični element koji gradi nebeska tela i prožima čitavu prirodu.
Ali, ako se prisetimo one čuvene filmske vizije "Petog elementa", shvatamo nešto veoma važno. U filmu, tek kada se spoje četiri kamena (elementa), ništa se ne dešava dok se u centru ne pojavi ona - biće koje voli i koje je voljeno. Zaključak je jednostavan: Peti element je Ljubav.
Kada kažem ljubav, ne mislim samo na romantičnu sliku sa ekrana. Mislim na onu širu, obuhvatniju silu - ljubav prema svemu što može da se voli. Ili što se dâ voleti. To je ljubav prema jutarnjoj kafi, prema mirisu stare knjige, prema nečijem osmehu u prolazu. To je ona spremnost da otvorimo srce prema svetu, uprkos strahu od davljenja u sopstvenim emocijama. Možda je to razlog zašto još uvek nisam osetila onaj savršeni mir, jer:
Ljubav nije tišina, ona je kucanje srca.
Ona je jedini element koji može da pomiri moju potrebu za sigurnošću suva tla sa mojom sudbinom vodenog znaka. Kvintesencija, ta čista i nepatvorena esencija bića, možda je jedini element koji zaista prihvata sve naše slojeve - i snagu i strah. Ona nas tera da zakoračimo u vodu iako se plašimo dubine, jer nas lepota postojanja mami da joj priđemo bliže.
Dok mi astrologija govori da sam Voda, a moji strahovi me uče oprezu, shvatam da moja suština nije u tome da se uklopim u jednu od četiri kutije. Možda mir ne dolazi iz toga što ću prestati da se plašim vode, već iz toga što ću naći toliko toga "što se dâ voleti" da će taj strah postati samo bleda senka na horizontu.
Jer bez te ljubavi, mi smo samo definicije iz astroloških knjiga. Sa njom, mi smo živa bića koja konačno dišu punim plućima.
Postavljam vam isto pitanje koje sam postavila sebi: Kojem ste elementu najbliži, a kojem se intuitivno opirete? Da li je i vaša prava priroda upravo u tom petom elementu koji čeka da bude otkriven?
