Bivši ljudi

Zatvorila sam jednu knjigu. Ne onu koju trenutno čitam, već onu u kojoj žive ljudi koji su nekada bili deo mog sveta. Nisam ih ja upisala u te stranice – sami su izabrali svoje mesto. I tako su, od nekadašnje sadašnjosti, postali prošlost. A mogli su pisati sa mnom i budućnost. Mogli su, da su samo hteli.

A nisu. I to je u redu. Jer, knjige se ne čitaju unazad.

Kada jednom prelistaš poglavlja u kojima, istinu govoreći, nisu igrali glavne uloge, shvatiš da su u jednom trenutku jednostavno prestali da pišu replike. Počeli su da ćute. A ja sam naučila da ne prevodim tuđu tišinu. Jednostavno sam sklopila korice sa uzdahom olakšanja koji dolazi kada konačno priznaš sebi da nekima nikada i nije bilo mesto u sledećem tomu.

Od malih nogu nas uče da su odnosi vredniji što duže traju. Ali vreme je varljiva kategorija. Možeš sa nekim deliti decenije, a da u sadašnjosti nemate više nijednu zajedničku tačku. Bez gorčine, svako krene na svoju stranu i tako se udaljimo – bez potrebe za objašnjenjima i pravdanjima. To je onaj tihi, nevidljivi proces u kojem se krugovi prirodno zatvaraju, a mi prećutno prihvatamo da su nam se putanje prosto razišle.

Možda će neko od njih poželeti da ponovo otvori te korice, ali one su sada preteške. Kada jednom svesno skreneš sa puta kojim smo zajedno išli, izabrao si svoj pravac. Povratka na stare stranice nema, i u tome nema mesta ljutnji.

Svako neka nosi svoj krst. Ja sam svoj odavno olakšala – tako što sam ih pustila da ostanu tamo gde su sami izabrali da budu. U poglavljima koja sam prerasla.

Sanjajmo

 

SANJATI
otvorenih očiju
ZNAČI ŽIVETI

Sama reč sanjati je asocijacija za san, za tih 6…7 ili više sati (kako kome treba) tokom kojih naš mozak procesuira proživljeno od prethodnog dana. Često toga nismo ni svesni. Međutim, ne moramo uvek spavati da bismo sanjali. Ako je sanjati noću – biologija, onda je sanjanje danju – hrabrost.

​Znam, sad će neki mrmljati sebi u bradu, a neki će boga mi i naglas: „Kakve su ovo budalaštine, sanjati otvorenih očiju! Prvo, to ne može, a drugo, oni koji sanjare su samo dokoni ljudi.“

​E, ja se neću baviti tom kategorijom ljudi. Ja ću upravo pisati o onima što budni sanjaju svoje snove.

​Većina ljudi hoda svetom širom otvorenih očiju, ali u dubokom snu. To je san rutine, tuđih očekivanja i sigurnih puteva. Onog trenutka kada odlučimo sanjati otvorenih očiju, mi smo zapravo prestali biti posmatrači vlastitog života. Jer sanjati budan znači videti stvari ne onakvima kakve jesu, već onakvima kakve bi mogle biti. To nije bežanje od stvarnosti, to je stvaranje nove.

​Život bez vizije je samo preživljavanje. A dok sanjamo otvorenih očiju, mi imamo kompas koji navodi našu maštu u kom smeru da ide. I tako od sive boje možemo videti crvenu (i ne mislim na kamion iz filma).

​Moje sanjanje otvorenih očiju? Ono se dešava svaki put kada kucam ove redove. Dok pišem, ja ne vidim samo slova na ekranu bloga. Ja pod prstima već osećam korice svoje buduće knjige. Osećam onaj specifičan miris sveže štampanog papira i čujem šuštanje stranica koje će neko, negde, listati uz šolju kafe. Svaki novi tekst je za mene jedna cigla u toj kući koju gradim budna. To nije pusto maštanje; to je svesno sakupljanje delića duše koji će jednog dana stajati na nekoj polici, kao dokaz da sam se usudila.

​Dok budni sanjamo, mi zapravo tražimo prilike da svoje snove pretvorimo u opipljivu stvarnost i tako počinjemo da primećujemo neki potpuno drugi svet oko sebe.

​Mnogi se boje sanjati otvorenih očiju jer to sa sobom nosi odgovornost. Lakše je reći „to je nemoguće“. Uvek je lakše provesti život u sigurnoj zoni u kojoj se ništa ne menja.

​Zato, TI ŠTO ČITAŠ sad ovo, nemoj čekati da zaspiš da bi sanjao. Udahni duboko, pogledaj oko sebe i dopusti sebi taj luksuz da maštaš usred bela dana. Jer onog trenutka kada tvoja vizija postane dovoljno jaka – ti više ne samo da postojiš, ti počinješ živeti punim plućima.

​Ne sklapaj oči pred svojim željama. Gledaj ih pravo u lice dok se ne ostvare.