Kriv (ni)si

Često se čuje svima dobro znana krilatica kako sami sebi krojimo sudbinu. A nije baš tako. Dovoljno je samo da se nađemo na pogrešnom mestu u pogrešno vreme - pogrešnom po nas. I već sledećeg trenutka možemo biti krivi samo zato što smo bili prisutni. Dovoljno je da neko upre prst u nas i kaže: kriv si. Tada se tlo pod nogama otvara, a mi propadamo u oklop koji nas steže. Za tili čas se prosto nađemo u vremenskoj kapsuli koja nas munjevitom brzinom bacaka po orbiti, pretvarajući nam život u haos. Jedan uperen prst je bio dovoljan.

Kriv si. Samo ti ta rečenica odzvanja u glavi. A za šta si okrivljen? Šta si zapravo uradio? Ljudima se lako manipuliše i za trena oka mogu promeniti mišljenje - pod uslovom da ga uopšte imaju. Ako se braniš, reći će: kriv je, zato se i brani. Ako ćutiš i ne braniš se, reći će opet isto: ćuti jer nema šta da kaže. I dok ti se mozak pretvara u kašu, gubiš moć razumnog rasuđivanja. Jer, kako shvatiti apsurd? Zašto bi bilo ko uperio prst u tebe samo zato što si bio ono što jesi, ne čineći ništa nelegalno, ne povredivši nikoga, čak ni ružnu reč ne uputivši?

Tada razum prestaje da postoji. Nema ga. A nema ni logike. Osećaš se slomljeno u svakom pogledu. Ali baš kada se dese takve situacije, čovek mora smoći snagu da se otrgne i pokrene svoje sive ćelije. Jer, na kraju, samo zdravorazumno rasuđivanje može biti od pomoći. OK, prećutno prihvatiš to "Kriv si" - ali samo kao polaznu tačku da kreneš u kontranapad. Jer kada je priča šuplja i bez argumenata, stvari se daju dovesti u red. Neretko, upravo oni što upiru prstom u tebe - sami nose neku krivicu. A kako najlakše prikriti sopstveno nedelo nego glasnim upiranjem u nevinu osobu? Prebacivanje loptice na drugu stranu mreže je samo trenutni rezultat jedne podle igre. Tako se, možda, dobija gem. Ali meč? Meč definitivno ne.

A kada se izdiigneš kao Feniks, taj upereni prst će promeniti smer. Jer pravi krivac nema alibi. On barata lažima, a one u nekom trenutku neizbežno dožive fijasko. Istina je jedna i kod nje ne postoje varijabile. U laži su kratke noge - to smo, na kraju krajeva, naučili još kao deca. Kada pred sobom, pa i pred Bogom, stojiš neukaljanog obraza, ti zapravo nikada ne možeš biti kriv. Čak ni onda kada te sudbina, na trenutak, zatekne na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

Meč na kraju dobija istina, ma koliko uvodni gemovi izgledali izgubljeno.

Bivši ljudi

Zatvorila sam jednu knjigu. Ne onu koju trenutno čitam, već onu u kojoj žive ljudi koji su nekada bili deo mog sveta. Nisam ih ja upisala u te stranice – sami su izabrali svoje mesto. I tako su, od nekadašnje sadašnjosti, postali prošlost. A mogli su pisati sa mnom i budućnost. Mogli su, da su samo hteli.

A nisu. I to je u redu. Jer, knjige se ne čitaju unazad.

Kada jednom prelistaš poglavlja u kojima, istinu govoreći, nisu igrali glavne uloge, shvatiš da su u jednom trenutku jednostavno prestali da pišu replike. Počeli su da ćute. A ja sam naučila da ne prevodim tuđu tišinu. Jednostavno sam sklopila korice sa uzdahom olakšanja koji dolazi kada konačno priznaš sebi da nekima nikada i nije bilo mesto u sledećem tomu.

Od malih nogu nas uče da su odnosi vredniji što duže traju. Ali vreme je varljiva kategorija. Možeš sa nekim deliti decenije, a da u sadašnjosti nemate više nijednu zajedničku tačku. Bez gorčine, svako krene na svoju stranu i tako se udaljimo – bez potrebe za objašnjenjima i pravdanjima. To je onaj tihi, nevidljivi proces u kojem se krugovi prirodno zatvaraju, a mi prećutno prihvatamo da su nam se putanje prosto razišle.

Možda će neko od njih poželeti da ponovo otvori te korice, ali one su sada preteške. Kada jednom svesno skreneš sa puta kojim smo zajedno išli, izabrao si svoj pravac. Povratka na stare stranice nema, i u tome nema mesta ljutnji.

Svako neka nosi svoj krst. Ja sam svoj odavno olakšala – tako što sam ih pustila da ostanu tamo gde su sami izabrali da budu. U poglavljima koja sam prerasla.

Poslednji prozor u mart

Noćas su se kazaljke pomerile jedan sat unapred. To letnje računanje vremena uvedeno je davne 1983. godine i od tada nam svakog prolećnog dana kradu komadić sna u zamenu za prividno duži dan.

Zamislite, jutros kada ste otvorili oči, sat nije bio na noćnom ormariću. Nije bilo ni ormarića, čak ni zidova. Sve što ste imali je nestalo. Probudili ste se u svetu koji više ne kuca, već vibrira – u 2126. godini. Čitav jedan vek nam je promakao u snu.

Nema prekidača za svetlo, a zidovi – ako su se tako uopšte mogli nazvati – sazdani su od zgusnute svetlosti. Nema kvaka, nema mirisa jutarnje kafe, samo sterilna, pulsirajuća frekvencija koja pokušava da se sinhronizuje sa vašim dahom. Ljudi ne hodaju, oni klize kroz prostor, umreženi nevidljivim nitima informacija.

Pokušali biste da izgovorite obično "Dobar dan", ali reči bi zvučale kao tupi udarci kamena o kamen u svetu koji komunicira mislima. Postali ste digitalni fosili. Arhaični ostatak civilizacije koja je verovala u papir, mastilo i težinu izgovorene reči.

Najteže je sa sećanjima. U 2126. godini prošlost se ne pamti, ona se skladišti. A vi? Vi u svojim dlanovima još uvek osećate hrapavost onog ormarića kojeg više nema i miris marta koji se, negde usput, izgubio u toku jedne noći.

U 2026. godini smo se plašili za lozinke, a ovde su nam misli javne površine. Više nemate luksuz unutrašnjeg monologa. Svi "čuju" vašu tišinu. U tom svetu bez tajni, tuga je postala sistemska greška. Vaša čežnja za mirnim kutkom sopstvene glave tretira se kao kvar na mreži. Pokušavate da sakrijete lik majke, miris stare knjige ili boju nečijih očiju u neki neistraženi ugao uma, ali algoritmi te slike odmah prepoznaju i pretvaraju u binarne kodove. Više niste vlasnici ni sopstvene nostalgije.

Nema više onog "Kako si?" na koje se može odgovoriti kratkim "Dobro sam", dok se u vama lome svetovi. Ovde se vaši lomovi vide kao titranje na zidovima od svetlosti. Vaša duša je postala podatak dostupan svima, izmerena u bitovima, ogoljena do poslednjeg miligrama autentičnosti koju još uvek grčevito čuvate.

Ironija je potpuna. Te 1983. godine uveli su nam kraći dan pod izgovorom svetlosti, obećavajući nam više vremena za život, a zapravo su nam uvek iznova krali onaj najdragoceniji sat – sat mira u kojem se snovi polako pretvaraju u javu. Taj jedan sat nam je "ukrao" čitav jedan vek.

Ali u tom proleću 2126. godine, dok klizimo kroz sterilnu večnost, shvatamo surovu istinu - u tom jednom ukradenom satu sna ostalo je sve što nas je činilo ljudima. Pravo na tajnu, mastilo na papiru i blagoslov da nas niko ne čuje dok ćutimo sami sa sobom.

A onda... otvarate oči.

Probudili ste se, ali ne u toj budućnosti. Sve je tu. Niste izgubili rano proleće. Ono pravo, koje miriše na zemlju i kišu, a ne na frekvenciju. Bio je to samo san.

365 dana kasnije: Moja mapa nevidljivih ožiljaka

Danas je bio dan D. Godišnjica saobraćajne nesreće koja je odnela dva života. Pedeset i šest nas je bilo povređeno – neki lakše, neki teže. Fizičke povrede su do sada „zarasle“. Ono što još nije, to su one povrede koje se ne vide golim okom. Psihičke.

U početku, telefon nije prestajao da vibrira. Pozivi, poruke, smešni klipovi - svi su pokušavali da mi „skrenu pažnju“ sa mraka u kojem sam se našla. To je onaj prvi talas empatije koji vas zapljusne, a onda se, sasvim prirodno, povuče. Ljudi se vraćaju svojim životima, svojim rutinama i sadržajima koji nemaju veze sa mojim ožiljcima. I to je normalno.

Posle nekog vremena, uz mene su ostali samo oni pravi prijatelji, što se dalo i očekivati. Tek retki se nisu uopšte oglašavali jer, kako kažu, „nisu hteli da me ometaju“. Pitam se – u čemu? Pa jedna poruka ohrabrenja, podrške ili prosto pozdrav, neće nikome zasmetati. Moji problemi nisu virusi koji se mogu preneti mejlom ili telefonskim razgovorom. Ali, tako se ljudi isfiltriraju. Na kraju ostanu samo oni koji su tu bili oduvek – i u dobru i u zlu.

U ovih godinu dana prošla sam kroz razne faze raspoloženja, čitavu lepezu manifestacija i psihosomatskih problema. Naučila sam da psihosomatika nije „umišljanje“. To je način na koji naša podsvest vrišti jer više ne može da ćuti. Trauma ima svoj sopstveni jezik.

Moja „lepeza“ je uključivala sve: od iznenadnog gubitka daha u potpunoj tišini, do napada panike usred obične kupovine. Telo pamti stres čak i kada mi pokušavamo da ga potisnemo. Naučila sam da ne mogu snagom volje zaustaviti drhtanje ruku ili ubrzan rad srca kada mozak detektuje opasnost tamo gde je nema. Morala sam da naučim da ne budem ljuta na svoje telo; ono me nije izneverilo, samo je ostalo u stanju pripravnosti pokušavajući da me zaštiti.

Da mogu da se vratim unazad, onoj osobi od pre godinu dana samo bih stavila ruku na rame i šapnula:

„Ne plaši se onoga što dolazi. Boleće, bićeš umorna i često ćeš se osećati kao stranac u sopstvenoj koži, ali preživećeš i to.“ Rekla bih joj da ne troši snagu na pravdanje onima koji ne razumeju i da će ponovo naučiti da diše – ne uprkos svemu, već sa svim tim što nosi.

Danas na život ne gledam kao na nešto što se podrazumeva. Za mene je on sada pozajmljeno vreme. Shvatila sam da nismo onoliko čvrsti koliko mislimo, ali smo mnogo žilaviji nego što možemo da zamislimo. Više ne jurim za velikim stvarima; tražim mir u onim malim, „običnim“ trenucima.

Godišnjice su tu da nas podsete na ono što smo izgubili, ali i na ono što je preostalo. A preostalo je dovoljno da se izgradi nešto novo – možda malo tiše, ali svakako dublje i svesnije.

Živa sam. I to je, posle svega, jedina pobeda koja je danas bitna.

Dan majki - Materice

Moja tuga ima pravo da postoji, naročito danas, jer mi ona govori koliko mi je bila važna.

I dalje je prisutna u meni, iako je nema već dvanaest godina. Postoje datumi kada sam posebno tužna, a naročito praznici. Tada me tuga zagrli i ne pušta. Sećanja naviru, a zajedno s njima i čitav spektar osećanja - istovremeno. Teško je to opisati rečima.

I važno mi je da se zna: to nema veze sa godinama. Ni sa mojim, ni sa godinama koje su protekle bez nje. Ne ulazim u tuđa osećanja, ali ne dozvoljavam ni da se meni dele saveti tipa:

„to je ciklus života“,

„zar nisi previše stara da se tako osećaš“,

„prošlo je mnogo vremena“.

Ja ne tražim savete. Ne trebaju mi. A još manje kritike. Svako neka nosi svoju tugu onako kako zna i ume. Ja svoju nosim ovako.

Nije me briga da li će me neko smatrati nezrelom ili neostvarenom (kao majku). Nikada me takve izjave nisu doticale. Uostalom, ja nikome ne „solim pamet“, naročito kada su u pitanju vrlo osetljive teme.

Danas je Dan majki. U kalendaru je obeležen crnim slovima.

Za mene, moja MAMA je crveno slovo. Zauvek. 

Stop bacanju bisera (Margaritas ante porcos)

✒️ "Ne dajte svetinje psima; niti bacajte bisera svojih pred svinje da ih ne pogaze nogama svojim, i okrenuvši se ne rastrgnu vas."

Koliko puta ste izložili svoje mišljenje, ponudili sa nečim, dali nešto dragoceno ili rekli nešto uzvišeno – ljudima, koji to nisu mogli ili nisu želeli da razumeju, cene ili poštuju? Složićete se sa mnom da je sve što ste od navedenog radili, tada postalo besmisleno.

Nikada nemojte polaziti od sebe, jer drugi ljudi nisu vi. Svako od nas je "baždaren" drugačije. I nisu svi dostojni vaše mudrosti, znanja, ljubaznosti ili nečeg duhovnog pa čak i materijlno vrednog. Ne trošite svoje vrednosti na ljude koji su loši, koristoljubivi ili pokvareni. Oni ne cene vaše vrednosti, prosto ne žele. Ali ima i onih koji jednostavno ne mogu, pa će iz gluposti da vas povrede. Osobe koje nemaju kapacitet da shvate vaše namere i činjenja, ne mogu ni da shvate "težinu". Suludo je ulagati emocije, energiju, vreme i iskrenost u komunikaciju kada nema podudarnosti. Očekivali ste refleksiju od nekog ko ne ume ili ne zna da vidi vašu dubinu. Posle budete razočarani ili povređeni.

Ponekad, nažalost, moramo da prođemo kroz ta razočaranja da bismo naučili vrednost sopstvenih "bisera". Da bismo naučili da razlikujemo one koji će ih sa divljenjem uzeti u ruke od onih koji će ih, možda iz neznanja ili nezainteresovanosti, samo pogaziti. Ali i da shvatimo da nije svako ko ne prepozna našu vrednost loš, već jednostavno – drugačiji, sa drugačijim kapacitetima.

Trudite se da pre nego što bilo šta uradite, dobro razmislite da li ste na istoj razini sa tom nekom osobom. Ako smatrate da jeste, a bili ste razočarani, onda se radi o nezahvalnosti. Neka to bude lekcija za dalje. 

Zato, ne dozvolite da vas pogrešna ulaganja u druge, obeshrabre. Ne prestajte da delite, da stvarate, da izlažete svoje ideje, znanja i mudrosti. Samo budite obazriviji u izboru onih pred koje ćete baciti svoje "bisere". Jer, njihova vrednost nije u tome da li će ih neko prepoznati, već u tome što ih vi posedujete i što ste ih spremni dati. Postoje oni koji će ih čuvati kao najveće blago, i možda, nešto naučiti od vas. Ostanite to što jeste, budite svoji. Pronađite svoje "dostojne" slušaoce, i svet će postati bogatiji za svaki vaš "prosuti biser" koji je našao pravo mesto.