Za mene svi kažu da sam dobar slušalac. Istina, mogu da slušam čoveka dok ne ispriča svoju priču i ako ništa ne pita, ja se neću oglasiti. Nikada nisam bila pričalica. Ali to ne znači da nemam šta reći. Naprotiv, te reči se sliju negde u dubinu mog bića. Verovatno otuda i ovaj "nagon" za pisanjem.
Ćutanje je zlato. To baš nisam razumela kao mala, ali su mi objasnili šta to znači. I ja sam se nekako držala toga, iako ni gram zlata videla nisam (smeh). Međutim, iako sam u kasnijim godinama nastavila da ne budem pričalica, nisam to činila zbog te rečenice koju sam još kao dete čula. Nekako sam jednostavno izrasla u takvu osobu. To sam ja - ona koja sluša sagovornika, ne upada u reč i poštuje tuđi prostor. Slušam.
Zato svi znaju da mogu da mi se izjadaju. To, naravno, ima svoju cenu; ponekad ume da bude neverovatno iscrpljujuće nositi teret tuđih života, i prava je sreća što se ne dešava prečesto. Pokušavala sam sebe da "prevaspitam", da progovorim dok slušam monolog... ali ne ide. Ne umem drugačije.
Dok slušam, ja ne čujem samo gole reči, čujem i ono što se prećuti, skriveno između redova, u dahu ili naglom prekidu rečenice. U toj svojoj tišini naučila sam da razumem druge.
I zato, pošto ne umem da menjam svoju prirodu, pronašla sam kompromis. "Papir" je postao moj jedini ravnopravni sagovornik. On ne upada u reč, ne traži brze, površne odgovore i ima beskrajno strpljenje za sve one talase misli koji se u meni skupljaju. Pisanje je, zapravo, samo produžetak mog ćutanja - ali onog koje je konačno našlo svoj pravi oblik i oslobodilo se na belini ekrana.
Na kraju, shvatam. Moje ćutanje nije nedostatak hrabrosti, nego prostor gde reči sazrevaju. Ne uspevam da promenim sebe i postanem pričalica, ali zato učim da glasno razgovaram preko tastature. Ona, koja će prvo dobro da sasluša svet pun buke, pisanje ostaje jedini način da budem ono što jesam. A ćutanje, možda i jeste ponekad zlato.
*sliku je generisao Gemini
