PAST TENSE PEOPLE

Ljudi iz prošlosti se ne zovu tako bez razloga. Više ih nema u našim životima jer je tako moralo biti. Ne treba ih „vaskrsavati“, jer takvi pokušaji retko imaju dug rok trajanja.

Kada se niti jednom pokidaju, teško se ponovo sastavljaju - čak i ako se spoje, neće dugo izdržati jer su dugo bile pokidane. Tu je i strah od nepoznatog – od onoga što bismo mogli zateći s druge strane. Jer, ako se ljudi menjaju preko noći, šta nam tek donosi niz prohujalih godina?

Kada konačno ispunimo godine tišine, često uvidimo da nam se ono što zateknemo ne sviđa. To više nisu oni ljudi iz sećanja, već stranci. Ipak, skloni smo da zažmurimo na tu otuđenost jer i u sadašnjosti imamo slične osobe koje nam znače. Njima ne zameramo mnogo šta, jednostavno zato što su tu. Prisutni.

Tu je ta "kvaka" - ovi ljudi su prisutni, konstanta su u našem životu i ne planiraju da odu. Povratnici su nešto drugo. Sa njima nema prave veze, samo krpljenih niti koje mogu pući svakog časa. Tu se krije sva suština i razlika između ljudi iz prošlosti i onih koji su sada tu.

Jer oni koji su uz vas čitavog života i oni koji su jednom otišli, pa se vratili - nikako ne mogu u isti koš. Ko je jednom otišao, učiniće to opet, često bez emocija i griže savesti. Možda je teško samo prvi put… svaki sledeći je lakši. Zato su ljudi sadašnjosti tu gde jesu i čekaju nas u budućnosti. Oni iz prošlosti su past tense people - nekadašnja sadašnjost koja je u jednom trenu zastala i krenula drugim putem. Tamo im je i mesto. Bolje je da ih se sećamo po lepom, a da bi tako i ostalo – neka tamo i ostanu zauvek.

MOJE DRUGO PUNOLETSTVO

Crkva Svetog Dimitrija, Novi Beograd

Danas sam u 13:20 napunila 18 godina, po drugi put. Možda naslućujete o čemu se radi. Pre par godina sam pomenula i pisala o ovom, meni veoma veoma bitnom - datumu. Na današnji dan sam imala saobraćajku, tačnije, oborena sam kao pešak na trotoaru, nepažnjom vozača. Ali, eto...uz neke prelome, mnogo ugruvanosti i neko vreme neuravnoteženog psihičkog stanja, ja sam danas tu. Podlivi su brzo prošli, prelomi malo sporije. A psiha...ona se dugo oporavljala od šoka a i od prizora koji i danas posle 18 godina, vidim širom otvorenih očiju.

Obično ljudi kažu da se ne treba prisećati loših i ružnih stvari. Ne slažem se sa tim. Jer to je i nemoguće, pre svega a i kada taj događaj "oživimo" kao ja sada, mi se samo podsetimo šta je bilo a moglo je biti mnogo drugačije. Zato to ne treba gledati iz lošeg ugla, već vedriju stranu dati toj priči. 

Svi koji su preživeli nešto slično znaju tačno o čemu govorim. I mislim da su srećni što su danas tu gde jesu. Jer, ne dobije svako tu "drugu šansu" posle ovakvih nesrećnih događaja. Ja sam neizmerno zahvalna tom "nekom" što me je tog dana "zaštitio". Slučajnost ili ne, što se sve to desilo na Svete Vrače, ostaje mi samo da predpostavljam.

Zato se svake godine, na ovaj dan, na neki način zahvalim tim bezmitnim vračima, Kuzmi i Damjanu, zapalivši sveću u znak sećanja na moju nesreću koja se srećno završila.

Srećan mi rodjendan

Danas je dan kada sam ugledala ovaj, ne tako lep a ni totalno loš svet. Možda ne tako običan, svet u kome bitišemo svi mi na ovoj planeti. 

Na današnji dan sam prvi put zaplakala pre mnogo godina. I zato valjda plačem i dalje. Možda, da se beba po rodjenju oglasi osmehom, možda bi nam život donosio manje suza. Možda... 

Uvek sam volela svoje rodjendane i nikada nisam brojala godine. Bila sam okružena sa ljudima koji su bili ceo moj svet i to mi je bilo dovoljno. Za puno srce dovoljni su ljudi koje voliš i koji vole tebe. Sve ostalo je tako malo i sitno u poredjenju sa tim. 

Ali život ti kroji dane.... Daje ti i uzima. Kada dobiješ, raduješ se a kada ti uzme, tuguješ.

Ja sam danas i radosna i tužna jer i dalje imam ljude koji me vole ali sam i tužna jer nemam više pored sebe osobu koja mi je podarila ovaj život, koja me je rodila, vaspitala, usmerila, prošla sa mnom sve nezgode, bolesti i ljubavne jade - moju mamu.   

Nedostaješ mi danas mnogo, MAMA. 

Samo polako

Samo polako... Jednu po jednu stvar. A šta ćeš, kako ćeš drugačije? Moraš tako.

E to su već postale fraze koje mojoj porodici (pojedinačno) "serviraju"  kao glavno jelo - još od poplava. OK, Okay.......razumela sam. Polako. Sporo. Mada ne znam šta bi značilo brzo u tom slučaju? 

Volela bih da mi bilo ko od njih objasni kako se to polako kupuju sve stvari, nameštaj, bela tehnika i ostalo pokućstvo - kada živiš samo od penzije ili plate! Jede li se, ili se živi od vazduha? Kako se održava lična higijena, u reci...potoku? Nosi li se odeća i obuća ili se "tarzaniše"? No, niko se ne upušta u dublju diskusiju jer valjda ni sami ne veruju u ono što kažu. Vrlo rado i sa velikim zadovoljstvom bih svima njima prepustila izvođenje te "tačke" zvana POLAKO.

Mogla bih sad biti veoma ironična i sarkastična. I biću malo. U stvari, malo više. Dovoljno.

I tako...posle,  ne dugog razmišljanja, došla sam do rešenja. Ne znam koliko će biti polako ali će biti štedljivo.

Dakle, uvek su nas učili da je zdravo spavati na tvrđem dušeku, zbog kičme. Znači, ne mora se kupovati krevet, može se po laminatu pobacati slama i preko nje neki frotir. Rešen problem spavanja. Šporet sa četiri ringle je razbacivanje. Dovoljan je mali rešo. Rešen i drugi problem. Veš mašina - gutačica struje. Ma ludost je kupovati je. Napuniš kadu sa vodom, pobacaš u nju veš, pospeš malo nekog praška i izbućkaš ga. Gotovo. I treći problem uspešno rešen. Dalje... Sudovi, su prevazidjeni. Za kuhinju može jedna šerpica i tanjir. Za većinu hrane koristiti kartonske tanjiriće. Čaša, neka plastična za razne namene. Sudopera nije potrebna jer postoji lavabo u kupatilu. Ne treba duplirati stvari. Usisivač takođe, može samo da bude aparat za skupljanje prašine ali sa spoljne strane. Jer, ako imaš laminat, krpu u ruke i briši ga. Oni džogeri nisu skupi pa ih možeš priuštiti. Svuda ih možeš zavući a čak i prozore možeš sa njima brisati. Isplativa investicija. Čak i poželjna. Što se tiče ormara i regala, pa ni oni nisu neophodni. Neka mala funkcionalna vitrinicaje dovoljna. Jer što manje stvari, manje i prostora ti treba za iste. Eto, mislim da sam bila i više nego racionalna. Štedljiva. Tako da ne moram ništa ni brzo a ni polako. Već baš ovako.

I eto, ne trebaju mi nikakvi silni novci. Ma 'ajte, molim vas. Vidite iz priloženog da se sve može samo ako se želi i hoće.

I, šta ste pomislili dok ste čitali tekst? Je l' ova "sišla s'uma"? Naravno da nisam. Samo sam došla do rešenja za situaciju zvanu POLAKO. Mada, ja sam je malo preimenovala ali ako sagledamo malo dublje i dalje, moramo biti štedljivi da bismo primenili to polako. Znači, vraćamo se na početak kruga, tako?

Naravno da sam bila ironična, sarkastična i ko zna kakva sve ne u vašim očima. Jer, ko normalan i civilizovan može živeti na taj način i pod takvim uslovima? Ali to se nametnulo, jer samo živeći kao pećinski čovek, jednog dana ćeš moći ponovo da kupiš sve te neophodne stvari koje su ti potrebne SAD. I zato, nema tu mesta za POLAKO. A oni što tako pričaju, neka prvo malo razmisle pre nego što "odvale" tu glupost.

Znam, biće podeljenih mišljenja u vezi ovoga što sam napisala i to je normalno. Svako ima svoju glavu i mozak u njoj pa ga i koristi kako smatra da treba. Ne uzbuđujem se uopšte.

Kako se može kupovati polako sve ono što ti je neophodno za normalan život ODMAH? Kako možeš da živiš bez i jedne nabrojane stvari, jer si čovek sa normalnim potrebama? Pa neću se sigurno vraćati u 17 vek, paliti sveću, ili petrolejku. A da idem u neku brvnaru, da "isekiram" drva za ogrev? Ili kuvam u kazančetu neku zver koju sam ubila iz puške tandžare? Da se, kad se razbolim, lečim kod nekog vrača (mada to i nije loša ideja)? Gde da se vratim, gde da vratim porodicu...u koje vreme, kada je sve bilo polako i kada se moglo živeti tako? Ne znam, nisam "pametna". Ako vi jeste, znači da ja nisam za ovo vreme. Jedino mi preostaje da se ufuram u neku "tajm mašin" i odem odavde...

p o l a k o.

Uvidjajnost

Ne trebaju meni lažna priznanja, jer ja se ne takmičim i nisu mi potrebni poeni da pobedim. A nisam ni osoba koja se time hrani. Sad ću malo da "izvrnem" uviđajnost i šalim se sa istom na način na koji ja to želim. I za to mi treba samo povod. Dođu, nameste se - situacije su nepredvidive. Ma uvideću ih ja na vreme. A možda postanem i uviđajna persona - osoba od viđenja. Počeću da se krećem kroz mase da budem zapažena, viđena...uviđaVna.

Ne tumačim ja sebe često, niti sebi udeljujem neke epitete. Ali ponekad provrtim po glavi šta to drugi kažu o meni, i koliko me zapravo poznaju. I ne znači da sam skroz u pravu ako se ne slažem sa nečijim mišljenjem, ali svakako nisu ni oni.

Teško je biti objektivan, i kada se radi o nama bliskim osobama, a naročito kada se radi o nama samima. Mislim, budimo realni - ko je toliko iskren da prizna sve svoje nedostatke? OK, u svakom žitu ima kukolja, samo što je kukolj u ovoj rečenici pozitivna stvar.

Elem, da se vratim na topik. A to je uviđajnost. Smatram ja sebe takvom osobom, ali do zaključka sam došla posmatrajući sebe u raznim situacijama, dugi niz godina. Nisam ja tu titulu sebi natuknula na glavu kao krunu. E sad, drugi to vide ili ne vide. A neki tek spoznali tu moju osobinu, tj. vrlinu.

I ne bi meni to bilo nista čudno, smešno, jadno, i tome slično - ali ako to čujete od osobe prema kojoj ste godinama takvi a ona tek sad kaže to... Eeeee, nekada bih se za ovako nesto nervirala. Danas se samo nasmejem i pravim sprdačinu sa tim. Jer, ako osoba prema kojoj ste korektni, sa kojom godinama delite ne samo radni prostor već i razne životne priče, osoba kojoj ste nebrojeno puta pomogli u poslu, odradili nesto za nju, bili tihi kada je bolela glava, ćutali kada je bila neraspoložena, slušali priče koje vam se ne slušaju - šta je to? To se zove moje gubljenje vremena sa nekim ko ne zna da me ceni.

I neću to sebi više dozvoliti, kao ni da bilo ko vređa moju inteligenciju. Biću uviđajna samo prema onima koji to stvarno zaslužuju....a njih je tako malo - na žalost.

Njena, njegova, njihova...budućnost

Raste broj diploma intelektualaca sa "vikend fakulteta" ("bokte" sve neki masteri i doktori oko mene). Očekujem da će pričati rečnikom gde ću samo trećinu reči razumeti, za onu drugu neću znati značenje, a za poslednju, da nisam ni čula. Kad ono - "cvrc gevezn". Opet da se "ogradim" u startu - čast izuzecima tj. ljudima koji su svoja znanja i diplome stekli na pošten način, a zna se šta to sve podrazumeva.

Elem, shodno povećanju broja intelektualaca, očekuje se i porast "mozgova". To je prosta matematika. Ali kako matematika nije omiljen predmet nikada bila (samo pojedincima) tek danas je taj broj obožavalaca, veoma mali. Mnogima je i na fakultetima kamen spoticanja pa se zato mnogi opredeljuju za neke druge nauke gde je ima minimalno ili nikako.

No, da se ne udaljavam od teme (šetam i sebe i vas).

Očekuje se porast broja pametnih mladih ljudi, umova, shodno diplomama. Trebalo bi da je tako ali nije. Jer šta vredi papir (koji trpi sve) kad od njega vajde nema.

Ti "akademci" veoma skučenih pogleda, ne vide dalje od nosa. A neki i ne žele. Najžešće su mi one "patrijote" što ne žele nikud van granica (malo diskutabilno) Srbije ići, čak ni na letovanje. Nema to nikakvih interesovanja da proširi svoje vidike osim da kupi TV sa što više inča (a ne zna ni šta je to) u dijagonali da bi mogao da gleda razne parade i rijalitije. Nema veze, gledaće se razni pinkasti kanali (pride), možda se "ubode" neki film, naravno domaći jer nisi "patrijota" već izdajnik zemlje svoje ako gledaš neki strani. I da ne zaboravim tenis. Sve popularniji sport u nas Srba i veoma često ime unazad par godina, tako da ćemo imati mnogo Noleta u prvim razredima. Samo, retki će baratati i reketom. Idol mladih, Novak Đoković, ali takođe pored zdravog sporta, ti mladi dosta konzumiraju i alkohol a neki i droge. To naravno ne ide jedno uz drugo. Ali, to je IN. Kao i da slušaš turbo-pop-folk pevaljke (naravno da ih neću imenovati). Meni je već malo zbrka u glavi od ovog bućkuriša koji sam upravo pobrojala.

Ali to je naša realnost. Žuta štampa, blejanje po kafićima, prepričavanje indijskih i turskih serija. Alkoholisanje svakog vikenda i nemanje vizije za svoj život. Ali, bitna je ta "diploma" koju si obezbedio (kako god da si se snaš'o) i sad ćeš sa njom da haraš po celom gradu. Jer, dalje od njega ne možeš osim ako se nisi i sa političke strane "obezbedio". Onda imaš malo više opcija, bar dve.

To što ne znaš da se ponašaš, što si prost, nekulturan, nevaspitaan, bezobrazan, ponekad i vulgaran - to nema veze. Ima se diploma i "naći" će se neki dobar posao gde nećeš raditi skoro ništa, jer skoro ništa nisi ni naučio pa skoro ništa i ne znaš. I tamo ćeš "blejati" i izigravati neko ludilo,kao i kada izađeš u grad sa društvom, JER - ne znaš da se ponašaš. Nisu te naučili, ali nisi se ni sam, kasnije, potrudio da poradiš malo na sebi. Da se "doteraš" malo i ne budeš prepotentni idiot, pun sebe kao naduvani balon helijumom. A u glavi same šupljine. Jedva, ponekad sklopiš neku prosto-proširenu rečenicu, pa se čudom čudiš kako si to uspeo. Smeješ se, pa se počneš i diviti svojim mogućnostima. Vidiš već sebe kao nekog šefa, jer - vreme je da to postaneš. Pa drugi će raditi za tebe. Ti ćeš šefovati. Nećeš se ti mnogo mešati u njihov posao. I da hoćeš, ne bi mogao, je ne znaš. Ali ti imaš master studije ili doktorat...ti si bre dasa (što talasa)...ko ti šta sme? Šta ti imaš i da pričaš sa njima - "ispod sebe"! I onako se ne biste razumeli. Jer oni pričaju nekim jezikom koji ti ne razumeš...koriste čak i složene rečenice. Komplikuju mnogo, ko će to da sluša?! Ti ćeš da otvoriš novine na nekim kulturnim stranama, da drugi vide da se ti kao zanimaš za neke ozbiljne stvari a u glavi su ti misli, tipa: da li je S.... još u vezi sa onim manekenom, ili hoće li Hurem reći......auuuu, kako otkida ona pesma od C...a da promenim šare na noktima.............

Ne, ne mogu više, stvarno. Stupidnosti su beskonačne, a mene boli glava od njih.

Konfuzno vam deluje tekst. I meni je, dok sam ga pisala. Veći sam napor uložila u njega nego kada sam pisala na neke ozbiljnije teme.

U stvari, i ovo je jako ozbiljno, samo što ne deluje tako. Jer "praznoglavci" koji se qrče sa svojim diplomama su mahom takvi (većina) i opet kažem - čast izuzecima.

Nikada ne generalizujem ništa i često to i napišem u svojim tekstovima.

Žao mi je na neki način ovih šupljih glava, kroz čije "hodnike" duva promaja, ali gledano iz drugog ugla - i nije. Oni su imali izbor, i izabrali su da budu takvi. Još povrh toga su i oholi. A nisu svesni da ne bi znali da napišu najobičniji sastav i to na bilo koju slobodnu temu.

Zato su za njih drvene bojice i bojanke...pa nek' boje po ceo dan. Možda nauče šta je spektar boja?