Srećan mi rodjendan

Danas je dan kada sam ugledala ovaj, ne tako lep a ni totalno loš svet. Možda ne tako običan, svet u kome bitišemo svi mi na ovoj planeti. 

Na današnji dan sam prvi put zaplakala pre mnogo godina. I zato valjda plačem i dalje. Možda, da se beba po rodjenju oglasi osmehom, možda bi nam život donosio manje suza. Možda... 

Uvek sam volela svoje rodjendane i nikada nisam brojala godine. Bila sam okružena sa ljudima koji su bili ceo moj svet i to mi je bilo dovoljno. Za puno srce dovoljni su ljudi koje voliš i koji vole tebe. Sve ostalo je tako malo i sitno u poredjenju sa tim. 

Ali život ti kroji dane.... Daje ti i uzima. Kada dobiješ, raduješ se a kada ti uzme, tuguješ.

Ja sam danas i radosna i tužna jer i dalje imam ljude koji me vole ali sam i tužna jer nemam više pored sebe osobu koja mi je podarila ovaj život, koja me je rodila, vaspitala, usmerila, prošla sa mnom sve nezgode, bolesti i ljubavne jade - moju mamu.   

Nedostaješ mi danas mnogo, MAMA. 

Fotografija

Nosim je sa sobom u dubini novčanika, ušuškanu sa svih strana. Čuvam je kao neprocenjivi predmet. Jer ona to za mene i jeste. Nema cenu.

Dostupna je samo mojim očima i samo u nekim posebnim momentima, kada mi neki poriv gurne prste i izvadi je napolje.

Gledam je, ne tako dugo ali dovoljno da budem i srećna i tužna u isto vreme. Krenu razna osećanja iz mene tada, izmešana. Sve se u meni uzburka i nekako uvek se to gledanje "face 2 face" završi suzama. Nateram se retko da se osmehnem, makar i kiselo, jer znam da bi ona volela takvu da me vidi. 

Gledam je i pokušavam da vidim nešto što možda nikada nisam zapazila. Neki trag nečega. Nešto. Ni sama nisam sigurna šta. Ali i dalje gledam. U stvari, gledam je, jer je to jedini način da je "vidim".

Drugačije je kada zažmurim i zamislim je.

Gledam je i prisećam se raznih momenata i situacija. Onda u nekom trenutku mogu da "čujem" i glas. Dočaram svaki detalj gledajući je - FOTOGRAFIJU moje mame.

Gledam je i poželim da je bar par trenutaka živa i da može da oseti, čuje i vidi me.