Lego kocke

Rodiš se sastavljen.. sa svim "delovima" i tako te tretiraju kao normalnu, zdravu i pravu osobu. Uživaš u periodu života bez briga. Kreneš u školu i više nije tako. Neki delovi malo popuste ali si i dalje sastavljen. Ako ti se posreći, tako preguraš i srednju i fakultet. Ali...

Znam da ste svi čekali tu famoznu skoro neizostavnu reč. Obično "ne sluti na dobro" pa ni u ovom slučaju.

Elem, zaljubiš se i počinjes da se rašrafljuješ kao nikad pre toga. U čudu si jer ne znaš šta te je snašlo. Ma skroz si raštimovan. Ako ti u ljubavi "cvetaju ruže" onda ti to i ne smeta. U suprotnom nećeš znati "gde biješ". Tada počinješ da se osećaš kao da te neko rastavlja na delove, kao da si od Lego kocki. Osećaj je, za ne poželeti nikom, osim - ako si osvetoljubiv prema toj određenoj osobi koja te je i "rašrafila". Ali kako ništa nije večno, polako skupljaš svoje "Lego kocke" i vraćaš ih na mesto. Hmm...možda nisi baš sve pod konac doterao ali delovi su tu. To je bitno.

Oporavljaš se i tako ponovo staješ čvrsto na noge. No, nekada ljudi ne znaju da izvuku pouku, ne budu obazrivi ili budu maleri pa ponovo nalete na osobu koja će ih opet, rastaviti na delove. Možda ste samo dobra duša pa ne znate kako sa nekima i tako budete lak plen. No svako novo rašrafljivanje i ponovno sastavljanje ostavlja tragove na nama, tačnije, na našem srcu i duši. Tako one naše "lego kockice" sve teže mogu da se vrate na mesto, da se uglave gde treba i moraju biti. Jer, bilo je raznih "lomova" u međuvremenu, ne samo ljubavnih. Kršilo je tvoju dušu i srce mnogo toga... a kad samo pomisliš kakvo ti je bezbrižno detinjstvo bilo, sa jakim delovima na pravom mestu. A sad si doveden u fazu raštimovanog klavira. Ne znaš da li da plačeš ili da se smeješ (od muke). Vraćaš film u svojoj glavi nebrojeno puta i čudiš kako ti se sve to izdešavalo. U neverici si nad sopstvenim životom. Natrag i da možeš, pitanje je da li bi opet možda bilo isto. A u budućnosti ne znaš šta te čeka. Zato, stoj čvrsto SADA na nogama i pokušaj da sastaviš od komadića sebe - CELOG.

I dok to pokušavaš, ni od kuda se pojavi NEKO ko će ti dati volju, snagu, želju i smernice da uspeš u svom poduhvatu. To je osoba kojoj je stalo da budeš opet ono dete sa svim delićima i komadićima svog života. To je osoba koja će biti uz tebe na sve moguće načine i pomagaće ti da opet budeš CEO. To je osoba koja će držati "u zagrljaju" sve parčiće tebe, dok se ne sjedine u celinu.

TO JE OSOBA KOJA TE BEZUSLOVNO VOLI. A tada i ti ponovo postajes ono dete, jako...u jednom "komadu".

IZVOR: http://blogmagazin.rs/iz-mog-ugla/lego-kocke/

18 inči, razdaljina između mozga i srca

"Follow your heart but take your brain with You."

Ako vam je mozak na "godišnjem odmoru" ostavljate mnogo više prostora srcu da vršlja i radi ono što ne bi trebalo. Isti slučaj je i u obrnutoj situaciji. Zato njih dvoje uvek moraju ići "ruku pod ruku".

"No heart, no brain and no courage."

Ovo je dobra kombinacija za one ljude koji imaju nameru ili se već bave politikom.

"I wish my brain had a map to tell me where my heart should go..."

Kada bi se rađali sa takvom mapom onda bismo sve znali unapred. Isto bi bilo i da je dobijemo na poklon za neki rođendan. Uradili bismo sve kako "kaže" mapa i tako ispunili zadatak. Ali kakav bi to život onda bio, zar ne?

Heart vs. Brain - it's a tough battle.

Uvek je bila i biće, teška borba. Uvek će jedno od njih dvoje biti malo teže na nekoj klackalici. Onaj što ostane gore da mlatara, možda će samo prividno biti gubitnik. No, vreme to vrlo brzo pokaže.

Zaključak: srce treba da ima poštovanja, a mozak treba da ima razumevanja. Jedino tako kada se udruže, šanse da budemo izigrani i povređeni u životu, svedene su na minimum. Teško je ali uz napor i trud - izvodljivo.

P.S. LOVE YOUR HEART AND LISTEN YOUR BRAIN.  A L W A Y S

Izvor: https://www.facebook.com/PriceSaNijagare

Srećan mi rodjendan

Danas je dan kada sam ugledala ovaj, ne tako lep a ni totalno loš svet. Možda ne tako običan, svet u kome bitišemo svi mi na ovoj planeti. 

Na današnji dan sam prvi put zaplakala pre mnogo godina. I zato valjda plačem i dalje. Možda, da se beba po rodjenju oglasi osmehom, možda bi nam život donosio manje suza. Možda... 

Uvek sam volela svoje rodjendane i nikada nisam brojala godine. Bila sam okružena sa ljudima koji su bili ceo moj svet i to mi je bilo dovoljno. Za puno srce dovoljni su ljudi koje voliš i koji vole tebe. Sve ostalo je tako malo i sitno u poredjenju sa tim. 

Ali život ti kroji dane.... Daje ti i uzima. Kada dobiješ, raduješ se a kada ti uzme, tuguješ.

Ja sam danas i radosna i tužna jer i dalje imam ljude koji me vole ali sam i tužna jer nemam više pored sebe osobu koja mi je podarila ovaj život, koja me je rodila, vaspitala, usmerila, prošla sa mnom sve nezgode, bolesti i ljubavne jade - moju mamu.   

Nedostaješ mi danas mnogo, MAMA. 

Fotografija

Nosim je sa sobom u dubini novčanika, ušuškanu sa svih strana. Čuvam je kao neprocenjivi predmet. Jer ona to za mene i jeste. Nema cenu.

Dostupna je samo mojim očima i samo u nekim posebnim momentima, kada mi neki poriv gurne prste i izvadi je napolje.

Gledam je, ne tako dugo ali dovoljno da budem i srećna i tužna u isto vreme. Krenu razna osećanja iz mene tada, izmešana. Sve se u meni uzburka i nekako uvek se to gledanje "face 2 face" završi suzama. Nateram se retko da se osmehnem, makar i kiselo, jer znam da bi ona volela takvu da me vidi. 

Gledam je i pokušavam da vidim nešto što možda nikada nisam zapazila. Neki trag nečega. Nešto. Ni sama nisam sigurna šta. Ali i dalje gledam. U stvari, gledam je, jer je to jedini način da je "vidim".

Drugačije je kada zažmurim i zamislim je.

Gledam je i prisećam se raznih momenata i situacija. Onda u nekom trenutku mogu da "čujem" i glas. Dočaram svaki detalj gledajući je - FOTOGRAFIJU moje mame.

Gledam je i poželim da je bar par trenutaka živa i da može da oseti, čuje i vidi me.