Postoji nešto u meni što raste, bez mog pitanja i odobrenja. Nešto čudno... ali ne plaši me. Postoje promene koje ne dolaze uz buku. Ne ruše svetove, ne pale mostove, ne traže publiku. Samo se dese iznutra.
U poslednje vreme osećam se kao Feniks - ali ne u plamenu, ne dramatično. Više kao trenutak posle vatre. Kao pepeo iz kojeg se tiho podiže nešto novo.
Na trenutke imam osećaj da sam "prevazišla" sebe. A kako? Je li to uopšte moguće? Pa ja sam ja. A ipak, izgleda, ne više ona stara. Kao da nevidljivi čovečuljci sklapaju novu mene, a ja tu ne mogu ništa. Niko me i ne pita. Radnje se odvijaju bez pitanja i odobrenja.
Nije to remont. Nije popravka. Nije objašnjavanje. To je stvaranje novog bića u istom telu.
„Više ne idealizujem, manje objašnjavam, više osećam. Kao da nešto u meni sazreva i pušta dublje korenje.“
A ja sam navikla da sve znam o sebi. Da imam objašnjenje, definiciju, mapu. Ovog puta nije tako. Postoji nešto na šta ne utičem. Neka nepoznata u mojoj ličnoj matematici. A svaka nepoznata ima ime. Samo koje?
Možda se zove sazrevanje.
Možda integritet.
Možda mir.
Na trenutke osećam unutrašnju težinu, a emocije su dublje i ozbiljnije nego ranije. Više ne idealizujem, manje objašnjavam, više osećam. Kao da nešto u meni sazreva i pušta dublje korenje.
Znam samo da ta ozbiljnost nema ukus tuge. Ima ukus tišine koja zna. I prvi put me ne plaši to što ne znam sve. Jer osećam da ono što nastaje nije protiv mene. Nastaje za mene.
Možda nikada neću tačno znati trenutak kada sam se promenila. Možda transformacije i ne dolaze sa potpisom i datumom. Ali znam sledeće - više ne pokušavam da vratim staru sebe. Ne tražim objašnjenje po svaku cenu. Ne paničim pred nepoznatom.
Jer ako se u meni nešto stvara bez mog odobrenja, možda je to zato što sam konačno postala dovoljno jaka da pustim kontrolu.
Možda ta nepoznata već ima ime.
Možda se zove - JA.
