Kada se svetla ugase, ostaju najsvetliji

Koliko prijatelja imate na Facebooku?

​Stotine? Hiljade? Brojke na ekranima blješte, lajkovi se množe, a privid društvenog života nikada nije bio veći. Ali, zapitajte se na trenutak - koliko njih sa te liste će vam zaista pomoći u nevolji? Koliko njih će se probuditi zbog vas usred noći, obući se bez suvišnih pitanja i doći na vaš prag jer vam je teško?

​Neretko ljudi brkaju pojmove prijatelji i drugovi. To jednostavno nije isto. Sa drugovima se smeje, ispijaju se kafe, dele se salonske priče i slavlja. To je lako. Ali kada se nađete u nekoj životnoj situaciji, u nekoj od onih oluja koje život nenajavljeno nanese, brzo ćete uvideti razliku.

​Lako je biti prijatelj u miru, kada nema problema i kada se veseliš. Međutim, ostati tu u trenucima kada je teško, iz bilo kog razloga – to nije samo izazov. To je test koji se svaki put iznova polaže.

​Na tom testu se ne drže govori. Pravi prijatelji ne pitaju mnogo, oni delaju, što bi se reklo. Zapravo, sa njima nema mnogo priče dok se neki problem ne reši. Dok drugi analiziraju, šalju protokolarne poruke saosećanja ili čekaju da ih pozovete, oni su već tu, sa rukavima podignutim za akciju. Tek kada se prašina stiška i prepreka sruši, sedne se za sto i razgovara. Pre toga -  postoji samo prisustvo koje dela.

​Prijateljstva opstaju i ruše sve prepreke pred sobom. Ona ne znaju za izgovore, daljinu ili umor. Jer, na kraju krajeva, pravo prijateljstvo je isključivo dvosmerna ulica - ona koja nikada nije slepa i u kojoj ne postoji znak "stop". Sve teče slobodno, bez kočnica i bez straha da ćete na kraju ostati sami na pustom kolovozu.

​Za rešavanje tog teškog, noćnog testa ne dobija se diploma, niti bilo šta materijalno. To je nagrada koju ne možeš kupiti novcem. Ona se zarađuje samo kada imaš čistu dušu i srce ispunjeno ljubavlju - i sa jedne i sa druge strane.

​Na kraju, kada se svetla ugase, shvatiš da ti u mraku nisu ostale stotine virtuelnih imena, već samo oni najsvetliji, koji ćute i čuvaju ti leđa. Jer suština je upravo u tome - prijateljstvo je glagol, a ne imenica. Ono se ne poseduje u spisima i listama, ono se dokazuje u delima. I to je sasvim dovoljno za čitav jedan život.

​Ja ne sumnjam, ja sam svedok onome što jeste.

Sa posvetom

Dadi, Maretu, Miši, Gagi i Miki

Bivši ljudi

Zatvorila sam jednu knjigu. Ne onu koju trenutno čitam, već onu u kojoj žive ljudi koji su nekada bili deo mog sveta. Nisam ih ja upisala u te stranice – sami su izabrali svoje mesto. I tako su, od nekadašnje sadašnjosti, postali prošlost. A mogli su pisati sa mnom i budućnost. Mogli su, da su samo hteli.

A nisu. I to je u redu. Jer, knjige se ne čitaju unazad.

Kada jednom prelistaš poglavlja u kojima, istinu govoreći, nisu igrali glavne uloge, shvatiš da su u jednom trenutku jednostavno prestali da pišu replike. Počeli su da ćute. A ja sam naučila da ne prevodim tuđu tišinu. Jednostavno sam sklopila korice sa uzdahom olakšanja koji dolazi kada konačno priznaš sebi da nekima nikada i nije bilo mesto u sledećem tomu.

Od malih nogu nas uče da su odnosi vredniji što duže traju. Ali vreme je varljiva kategorija. Možeš sa nekim deliti decenije, a da u sadašnjosti nemate više nijednu zajedničku tačku. Bez gorčine, svako krene na svoju stranu i tako se udaljimo – bez potrebe za objašnjenjima i pravdanjima. To je onaj tihi, nevidljivi proces u kojem se krugovi prirodno zatvaraju, a mi prećutno prihvatamo da su nam se putanje prosto razišle.

Možda će neko od njih poželeti da ponovo otvori te korice, ali one su sada preteške. Kada jednom svesno skreneš sa puta kojim smo zajedno išli, izabrao si svoj pravac. Povratka na stare stranice nema, i u tome nema mesta ljutnji.

Svako neka nosi svoj krst. Ja sam svoj odavno olakšala – tako što sam ih pustila da ostanu tamo gde su sami izabrali da budu. U poglavljima koja sam prerasla.

Između tačke i novog zareza

 

Petnaest godina. Toliko dugo na ekranu titra kursor mog digitalnog dnevnika. Petnaest godina pisanja, sazrevanja i seciranja sopstvenih viđenja života, ličnih iskustava i onih svakodnevnih društvenih fenomena koji nas okružuju. Moj blog je prostor u kom mislim naglas. Kroz njega sam evoluirala: od običnog posmatrača do pisca sopstvenog života.

A onda je, u sekundi, cela ta petnaestogodišnja arhiva mogla postati samo spomenik onome što je bilo.

Taj prokleti autobus je jednog ponedeljka presekao moj dotadašnji svet. Bila sam na samo metar i po od smrti. Saobraćajna nesreća je mogla da stavi tačku tamo gde je trebalo da stoji samo zarez – ali na moju sreću, i na sreću onih koji me vole, tačka se pretvorila u novi početak. Volim u šali da kažem da “čika Pera”, onaj što vodi evidenciju na nebeskoj kapiji, još uvek nema moje ime na svom spisku. I hvala nebesima što je tako.

Posle tog dana, moj život se promenio u svakom pogledu. Naučila sam da cenim postojanje mnogo više nego pre. Ipak, najveća transformacija dogodila se upravo tamo gde me sve ovo vreme najviše ima – u mojim rečima.

Oduvek sam bila neko ko obraća pažnju na detalje, na sitnice koje život znače. Kada se nađete tako blizu ivice, reči izgube potrebu da ugađaju ili da se bave nevažnim stvarima. Moj stil je preko noći ostao bez filtera i svake površnosti. Pisanje je postalo ogoljenije, oštrije i dublje. Svaki gutljaj kafe, svaki miris, svaka proživljena emocija postala je glasnija, a čula su se izoštrila do maksimuma.

A povratak sa te ivice bio je sve samo ne lak. Prvi meseci nakon nesreće bili su čist hod kroz pakao. Kada se prašina i lom tog prokletog autobusa slegao, počeo je tihi, nevidljivi rat sa samom sobom. Nisam odmah prepoznala simptome. Anksioznost se uvukla nečujno, praćena depresijom, a ubrzo su se sklopile i teške, posttraumatske kockice.

Kada su me ti nevidljivi ožiljci konačno odveli pred „bele mantile“, znala sam da moram da preuzmem kormilo. Sama sam potražila psihološku podršku. Život me je, mnogo pre ove nesreće, naučio jednoj surovoj, ali lekovitoj lekciji: ako se sama ne boriš za sebe, neće ni drugi. Pokucati na vrata psihijatra i psihologa bio je moj najviši čin borbe.

Ta borba, da budem sasvim iskrena, traje i danas. Ja se i dalje rvem sa PTSP-om. Beli mantili su mi neizmerno pomogli, ali lavovski deo posla bio je moj sopstveni, mukotrpni trud. Iza mene je godina intenzivnog vežbanja – pukog ulaska i izlaska iz vozila gradskog prevoza i svesnog disanja po tehnici 4-7-8 u trenucima kada me anksioznost divljački ščepa i vuče na dno. Danas, zahvaljujući tome, mogu da se vozim na kraćim relacijama. Svaka ta kratka vožnja je moja lična pobeda.

Pa ipak, ona konkretna trasa, ona koja je mogla biti pogubna po mene, za mene je još uvek daleka i nepremostiva. Ne želim da prognoziram kada ću krenuti tim putem, niti da li ću ikada. To ne znam. To ostavljam budućem vremenu.

Sada, još uvek biram bezbednije rute i kraće relacije, ali na papiru nemam potrebu da se povlačim. Tamo zakoračujem hrabro.

Odskora, uz blogersku, preuzimam i stolicu kolumnistkinje. Sa sobom ne donosim samo petnaestogodišnje iskustvo kucanja po tastaturi – donosim ožiljke sa kojima i dalje živim, ponovo naučene lekcije, duboku zahvalnost i pravo na sopstveni tempo. Moje pisanje više nije samo beleženje misli – ono je glas žene koja je preživela, koja svakog dana bira da prodiše kroz strah i koja sada ima odgovornost da o svetu piše bez maski, iskreno i širom otvorenih očiju.

Izvor: portal Domus radija

Pismo maloj Sanji

Draga Sanjice,

Sedi malo tu, uz reku, i spusti to naliv-pero na trenutak. Znam da tvoje strpljenje nema granica, ali želim da ti šapnem nešto što će ti sačuvati srce za one koji to zaista zaslužuju. Dok posmatraš kako voda odnosi suvo lišće, nauči da ne držiš grčevito sve što odlazi, već da čvrsto prigrliš ono što te gradi.

Iskoristi svaki sekund na selu. Trči za životinjama dok ti dlanovi ne zamirišu na krzno i slobodu. Nemoj da štediš tabane – uleti u tu najgušću, visoku travu dok ti se ne zamuti pred očima od silnog zelenila. Lezi pravo u poljsko cveće, neka ti latice budu jastuk, i gledaj u to svetlo plavo nebo dok ne osetiš da si i ti deo njega. I ne preskači nijedno drvo. Popni se na svaku granu koja može da te izdrži, jer se odatle svet vidi onakvim kakav zaista jeste – jednostavan, tvoj i bez žurbe koja će te kasnije sustizati.

Ukradi koji sat više na onom ujakovom čamcu na Dunavu. Gledaj u taj plovak koji miruje na površini kao tvoja misao pre nego što je zapišeš. Upijaj tišinu. I vrati u reku sve ribe koje upecaš; neka tvoj prvi ulov bude lekcija o darivanju slobode. To je tvoja prva vežba iz bliskosti – one koja ne traži buku, već prisustvo.

Istraži svaki kamen Sirmiuma, svoje Sremske Mitrovice, tvog sa ponosom izgovorenog, rodnog grada. Ne daj da se zaboravite, jer gradovi pamte samo one koji su ih istinski koračali. Prepešači sve ulice, prođi kroz spomen-groblje idući ka centru što češće, upijaj tu mirnu šumicu svakog dana. Upamti nazive ulica u kojima ćeš odrastati, jer će ti ta imena jednom biti šifra za povratak kući kada se u velikim gradovima izgubiš.

Bori se svim srcem da ubediš tatu i mamu da se preselite u Novi Sad. Reci im da te tamo čekaju šire ulice i Dunav koji teče gospodskije od Save. Traži taj mir ravnice dok još imaš vremena da u njoj pustiš korenje. Ipak, ako te put, uprkos tvojim molitvama, nanese u Obrenovac – mesto koje te nikada neće voleti – prihvati tu hladnoću kao štit. Ne troši svoje najlepše rečenice na one koji ih samo pretrče pogledom, niti svoje emocije na zidove koji ne odjekuju tvojim glasom. Čuvaj svoju energiju, jer će ti tu, u tom sivom mestu, srce biti slomljeno na način koji ne ostavlja nadu da će ikada ponovo biti celo.

Tu ćeš naučiti šta znači tišina koja boli i praznina koja se ničim ne popunjava. Ipak, ne okreći glavu, jer će ti se baš tu desiti prva velika ljubav. Ona će biti dokaz da srce može da cveta i na betonu koji mu ne prija. Čuvaj taj drhtaj, jer će te on naučiti da lepota ne zavisi od mesta, već od onoga koga u tom mestu prepoznaš.

Izdrži, Sanjice. Jer pored te ljubavi koja će te oblikovati, tu ćeš dobiti i svoj najveći dar – brata. On će biti tvoja stena, tvoj najmudriji savetnik i tvoj jedini pravi razlog da tom mestu ipak oprostiš što ti je uzelo nešto najmilije. On će biti tvoja deset godina mlađa savest i ruka koja te drži na zemlji kada tvoji snovi postanu preteški.

I piši. Piši još više. Nemoj da se stidiš mastila na prstima. Svako slovo koje sada urežeš u hartiju biće tvoj najčvršći oslonac u svetu koji će postati prebrz, previše bučan i suviše digitalan.

I zapamti ono najvažnije: tvoja majka ti je ostavila svoje nasleđe od mastila. To je nit koja se ne prekida odlaskom. Duguješ joj tu knjigu, onu obećanu na mestu gde šapati postaju večnost. I ispunićeš to, kad god to bilo, jer si ti čuvar vaših zajedničkih uspomena i arhitekta sopstvene budućnosti. Sagradi svoj svet od slova od kojeg niko neće imati ključ osim tebe – to će biti tvoja najsigurnija kuća, jedini dom koji ti niko ne može oduzeti, gde god da te život odvede.

Voli te tvoja odrasla Sanja iz Beograda, ona koja je naučila da špijunira život i da u svakom sivilu pronađe nit zlata.

Biti sebi bitan

Zamislite svoju listu obaveza. Gde se vi nalazite na njoj i ima li vas uopšte? Kad kažem obaveza, nemojte bukvalno shvatiti. Ali svakako, zapitajte se jeste li naslovna strana ili fusnota u sopstvenom životu?

Često trošimo i misli i reči zbog tuđih očekivanja i rokova koji ne pripadaju nama. Dan nam prođe u rešavanju tuđih kriza, dok naša sopstvena unutrašnja tišina vrišti – ona ostaje potisnuta negde na dnu stranice, sitnim slovima koja niko ne čita, a često su jako bitna.

Pitam vas, iskreno, kada dođe trenutak pred spavanje, kada se svetla ugase: Kome ste danas rekli "da", a da ste istovremeno sebi rekli "ne"?

Godinama nas uče da je vrlina biti tu za druge. I jeste. Ali, ako ne postojimo za sebe, naša pomoć drugima postaje samo transakcija. Biti sebi bitan često se pogrešno meša sa sebičnošću. No, ima li veće sebičnosti nego ponuditi svetu svoju ljušturu, dok je suština ostala zanemarena i zaključana u podrumu sopstvenog postojanja?

Šta se desi kada odlučite da budete na naslovnoj strani svog života? Da li se javi glas krivice? Prava bitnost počinje u malim, skoro nevidljivim rezovima – kada ne odgovorite na poruku odmah ili kažete da ste umorni. Dajete sebi slobodu da nešto ne morate i birate trenutak sopstvenog delovanja.

Poenta nije u rušenju mostova ka drugima, već da konačno izgradimo onaj najvažniji – most ka sebi. Jer, ako vi niste dobro, niko oko vas zapravo ne dobija vašu najbolju verziju, već samo vašu senku. Mi dugujemo sebi onu vrstu pažnje koju tako nesebično poklanjamo drugima. Zamislite da ste ono najfinije nalivpero... ono koje ostavlja mrlju na kažiprstu ako ga predugo stežete dok pišete tuđe sudbine.

Biti sebi bitan znači i dozvoliti sebi pravo na "prazan list" – dan u kojem niste postigli ništa vidljivo, ali ste se "čuli" sa sobom.

Povlačenje u tišinu nije hir. To je najviši oblik samopoštovanja. Kada jednom naučite da čitate sopstvene potrebe, više vas niko ne može naterati da budete samo sporedni lik u tuđim scenarijima. Shvatićete da vaša vrednost ne zavisi i nikad nije - od toga koliko ste nekome bili korisni, već od toga koliko ste sebi ostali dosledni.

Kada biste danas pisali pismo osobi koja vam je najvažnija na svetu, da li bi na koverti stajalo vaše ime?

Između košmara i ružičastih snova

 

Sanjamo svaku noć, ali se ne sećamo svega. Zapravo, možda je tako i bolje. Verovatno jeste.

​A šta je sa onim snovima kojih se sećamo? Kako se vrši ta selekcija? Jer, budimo iskreni, ti preživeli fragmenti nisu uvek lepi. Često su to upravo oni koje bismo najradije izbrisali.

Ipak, s vremena na vreme, kroz to gusto sito podsvesti proleti i poneka nit čistog, vazdušastog spokoja. To su oni ružičasti snovi, meki i topli poput starog ćebeta, koji nas ne bude lupanjem srca, već nas ostavljaju da plutamo u nekom čudnom miru dugo nakon što otvorimo oči. U tim trenucima mozak nam poklanja predah, crtajući svet onakvim kakav bi mogao biti da nema strahova. Iako ih ne pamtimo onako oštro i precizno kao košmare, ti bljeskovi su nam preko potrebni. Oni služe kao emocionalni balans i utočište koje nas podseća da u sebi i dalje nosimo mir, a ne samo strahove.

​Kažu da psihologija ima odgovor i na to zašto nas košmari proganjaju i na javi. Ako sam dobro razumela Junga, taj naš "unutrašnji filter" nije pokvaren - on je zapravo vrlo precizan. Ružni snovi nisu greška u sistemu. To je susret sa onim delovima nas koje preko dana uporno guramo pod tepih, krijemo kako od drugih, tako i od samih sebe. Psiha namerno bira da zapamtimo baš te neprijatne slike koje su tu da nas nateraju na suočavanje.

​Dok spavamo, u nama se odvija onaj teški, rudarski posao podsvesti o kojem retko razmišljamo (kako ko). Kao da sećanje propuštamo kroz neko gusto rešeto - zadrži se samo ono što je bilo dovoljno glasno, dovoljno bolno, da ne proleti kroz te tesne proreze zaborava. Te slike koje preteknu do jutra nisu tu slučajno. One su poruke koje nam kucaju na vrata, a koje mi uporno odbijamo da otvorimo. Iako te teške snove isprva doživljavam kao neku vrstu noćne kazne, oni su zapravo najsiroviji način na koji se mozak čisti od svega onoga što smo tokom dana prećutali.

​Iza REM faze krije se zapravo čitav jedan noćni pogon. Dok nam oči titraju pod kapcima (rapid eye movement) mozak pokušava da uvede kakav-takav red u sav onaj haos koji smo proživeli tokom dana. Ne pamtimo mi te snove jer su nam dragi, već zato što nas naglo izbace iz kreveta, ostavljajući nas da sedimo u mraku sa srcem u grlu. To su oni trenuci nabijeni sirovim strahom ili tugom, koje mozak pokušava da "svari" dok smo nepomični. To je njegova, često surova, noćna terapija - suočavanje sa emocijom koju na javi nismo imali hrabrosti da pogledamo u oči.

​Ponekad se, međutim, taj fini mehanizam saplete o sopstvenu logiku i baci nas u onaj jezivi procep koji zovemo paraliza sna. To je onaj trenutak kada se svest probudi pre fizičkog bića, pa ostaneš zarobljen u sopstvenom telu koje odbija poslušnost. I dok nas ta nepokretnost zapravo čuva da ne potrčimo u snu, u tom vakuumu se dešava ono najgore. Ono što je trebalo da ostane zaključano duboko u podsvesti, odjednom dobija formu i bukvalno iskorači pred nas, tu, pored kreveta.

​Osećaj je paralizujući, u svakom smislu. To je trenutak u kojem nas sopstvena glava primorava da budemo prisutni dok se suočavamo sa onim od čega smo najviše bežali. Možda takve trenutke pamtimo najduže jer u njima nema bezbedne distance. San se više ne gleda kao film, on se proživljava svakim delom našeg bića, svakim nervom.

​Na kraju, ta selekcija se ne vrši po principu lepote, već po principu hitnosti. Pamtimo ono što nas "žulja i bode", jer nas upravo taj bol tera da se ujutru probudimo makar za mrvicu svesniji sebe.

Optička varka života

Moj posao mi je pored brojeva, tabela, malo matematike i informatike, doneo i dioptriju za blizinu. Već 15 godina sam u plusu a odskora i u minusu. Dioptrija za daljinu je duplo manja od ove druge. Ali minus u životu je mnogo veći od ovog oftalmološkog. Da mogu, oslonila bih se na matematiku, jer onda bih mogla ukrstiti plus i minus pa bi rezultat bio u plusu. Ali, avaj. Život ovde ne sarađuje sa matematikom.

Taj novi "minus" koji sam dobila za daljinu, koji se uvukao u svaku poru moje svakodnevice, nije samo staklo. To je ona nova oštrina kojom vidim budućnost - nepoznatu, ponekad neizvesnu a kad-kad i veoma tešku. Taj isti minus me tera da gledam gde još nisam spremna da kročim. Prelio se na čitav život, on je nemir koji donosi daljina.

A onda, kada stavim naočare za blizinu, svet se vraća u normalu. Tu je moj "plus". To je moja sigurnost. To su slova na ekranu, papir, moje stare navike, ljudi koje volim, detalji koji čine život vrednim. Taj plus je topao, poznat. On je moj štit protiv te famozne daljine.

Matematika je ovde zakazala jer ne dozvoljava da se minus i plus ponište. Tada bih dobila jednu savršenu nulu, gde bi sve bilo u nekom balansu i na nekom novom početku. Mi, ljudi, nismo stvoreni za nulu. Mi smo stvoreni za oscilacije. Naš život nije zbir dioptrija, već proces stalnog prilagođavanja fokusa. Nekada moramo da gledamo u "minus" - u ono što je daleko, nepoznato i hladno, da bismo znali kuda idemo. A nekada, hitno nam treba "plus", da nas podseti na toplotu onoga što držimo u rukama.

Možda je prava veština življenja upravo u tome: znati kada skinuti jedne, a staviti druge. I, što je najvažnije, ne plašiti se onoga što vidimo, bilo da je u pitanju oštra vizija budućnosti ili meka toplina sadašnjosti.

Za sada, još uvek vežbam taj prelaz. Ali jedno znam: i sa plusom i sa minusom, slika je - moja.

Pitam se, kroz kakve naočare vi danas posmatrate svet? Da li vas plaši ono što je daleko, ili vas greje ono što vam je nadohvat ruke? Da li ste vi možda uspeli da budete na nuli, ili ste samo u plusu? A možda ste neki kao ja, u minusu? U toj optičkoj varki je sva "čarolija" života. Jer uprkos svemu, vidimo jasnije kad smo u minusu.

Tišina koja ne opterećuje

U ovom svetu, gde se vrednost čoveka često meri brojem pratilaca, a bliskost brzinom reakcije, lako je zaboraviti šta zaista znači biti prijatelj. Sve je brže, glasnije i površnije. Izgubili smo dar da prepoznamo ljude koji nam nisu potrebni za zabavu, već za dopunu. One bez kojih ne umemo da budemo isti.

Prijateljstvo nije niz ispijenih kafa ili zajedničkih fotografija; to je tih, nevidljiv most između dva ostrva. To je sloboda da ćutiš, a da se ne osećaš usamljeno. Prijatelj se u nevolji poznaje, a pravi prijatelj nije tu samo kada je vedro. On je sidro kad nas oluje života vuku u nepoznato.

Svakom bih poželela da ima prijatelja kakvog ja imam. Mi smo generacija X – ali to je samo datum u krštenici, nebitan broj u odnosu na ono što njega čini čovekom. On je moja konstanta, ona retka vrsta čoveka koja je tu – bezuslovno i u svakoj situaciji.

On je džentlmen stare škole, s manirima koji su se polako izgubili u našoj žurbi. Osobine koje se danas retko sreću, a koje život čine dostojanstvenijim. Naš odnos je vrlo zanimljiv, gotovo kao ples dve različite energije. Ja sam ona koja svet plete od metafora i složenih slika, sklona da se izgubim u sopstvenim lavirintima misli. A on je taj koji me nežno, bez ijedne reči osude, spusti na zemlju kratkim, jasnim: „Znaš da meni moraš da crtaš“.

On svet posmatra drugim očima, direktnim i jasnim. U suštini je jedna suptilna duša, koju on – kao svaki muškarac – uporno pokušava da sakrije iza maske pragmatičnosti. Ponekad njegove misli odlutaju toliko daleko da ga ni ja ne mogu sustići. Odu u prostore tišine i mira. Tada mi ostaje samo da sačekam. Da se vrati, kao i uvek, donoseći mir sa sobom.

Ali, baš kao i u svemu ostalom, znam da na njega mogu da se oslonim u svakom pogledu. Imati takvog prijatelja je s jedne strane retkost, a s druge, neprocenjivo bogatstvo. Ne bih ga menjala ni za šta na svetu. On je dokaz da, bez obzira na godine i brzinu kojom se svet menja, iskrenost i lojalnost još uvek stanuju u nekim ljudima. U mom prijatelju.

***sa posvetom***

Emotivna dostupnost

Kada nepoznata osoba u prevozu počne da vam priča čitav istorijat svojih tegoba i bolesti, ne postoji dugme SKIP. Slušate, ili se na neki način izvučete iz tog monologa. Ja, po nekom nepisanom pravilu, uvek pristanem na tu ulogu slušaoca. Postala sam, izgleda, lepak za tuđe ispovesti, mirna luka za neznance koji nose teret veći od onog koji može stati u jedan prosečan dan.

Taj banalni obilazak zbog radova na putu bio je okidač. U njoj se u trenutku srušila brana, a lavina reči koju je pustila krenula je od ulice, a završila pravo u bolničkim hodnicima KBC-a i VMA.

Čak i da sm htela, nisam imala kad, a ni prostora, da kažem mnogo. Izustila sam svega tri reči. Moje ćutanje nije bilo odsutnost, bilo je zeleno svetlo. Često mi ljudi pričaju, htela ja to ili ne – kao da mi na čelu piše - hronični skupljač tuđih priča. Slušam ih kako prosipaju reči bez reda, bez zareza i daha, kao jednu dugu, nepreglednu rečenicu kojoj ne nazirem kraj. Dok oni nezaustavljivo govore, ja u glavi podsvesno pokušavam da im postavim znake interpunkcije, da tim nabacanim dijagnozama i strahovima dam neki oblik, kako bih uopšte mogla da ih procesuiram.

Tokom večeri, u tišini svog doma, postala sam svesna da u glavi nosim fajl koji nisam ja kreirala. Tuđa bolest, tuđi strahovi i miris bolničkih čekaonica uselili su se u moju unutrašnju arhivu bez pitanja.

Pokušavam da zamislim sebe u toj ulozi. Da nekome nepoznatom predajem komad svoje intime. Ne ide. Čak ni u mislima. Moje misli su moji podstanari. Ja ih čuvam unutra, slažem ih pažljivo i ne dam ih vetru da ih raznese. Ja sam ona iza kulisa, ona koja posmatra dok svetla reflektora prate tuđe životne drame.

Ali moja glava je nekada premala i za mene jednu. Nemam dovoljno mesta da skladištim tuđe sudbine. Zato ove redove pišem da bih se rasteretila. Pisanje je moj način da ispratim nepozvane goste iz svojih misli. Prebacujem ovaj fajl gde mu je i mesto, da bih u sebi sačuvala prostor za ono što je zaista moje.

Neke priče jednostavno moraju da odu niz vetar, da bi u luci ponovo zavladao mir.

Glas sa druge strane žice

Noćas ne vidim svetlo na kraju tunela. Mrkli mrak, onaj gusti, neprozirni koji se lepi za kožu. Pokušavam da napipam bilo šta, kako bih napravila makar malu rupu, tek toliku, da se pokaže tanani trag, bar jedna nit koja dokazuje da svetlost još uvek negde postoji. Ili bar da osetim dašak vetra, taj jedva primetni pokret vazduha koji bi mi šapnuo da tunel nije hermetički zatvoren. Da je neko, negde, samo privremeno ukinuo svetlo, ali ne i život.

Izgleda, i mrak ima svoju narav. Ali nijedan ne traje večno, to znamo iz knjiga, a ovaj moj... on može da potraje. Težak je i ne mari za kalendar. Pitam se... da li da sačekam novi dan? Možda sutra osetim taj vetrić? A šta ako ni njega ne bude? Šta ako svitanje zaboravi put do ovih dubina? Šta onda preostaje da se čeka?

Čekaću da se oči priviknu na mrak. To je onaj trenutak kada prestaneš da žmuriš, kada se zenice šire i počinju da upijaju samu srž tame. Tada mrak prestaje da bude neprijatelj koji te guši. Postaje ti saveznik koji te skriva. U tom savezništvu više nema straha od gubljenja puta. Onaj ko se sprijatelji sa svojom tamom, više nikada ne može biti istinski izgubljen.

Više ne tražiš putokaze na horizontu jer nosiš svoj orijentir u sebi – onaj tihi, pulsirajući kompas koji radi samo onda kada sve ostalo utihne.

Ali...

Zvono spasa se uvek oglasi kada ga najmanje očekujemo. Dok sam ja u glavi gradila zidove tunela, život je radio svoje. Ponekad se svetlost ne pojavi kao sunce na horizontu, već kao glas sa druge strane žice koji ti šapne da nisi u mraku.