Dovoljno čovek

Umisli čovek da je "veliki" pa tako zemljom hoda dignute glave.

Umisli čovek da je faca jer je "ispek'o  zanat" kod loših momaka.

Umisli čovek da je cenjen i poštovan jer mu se klanjaju gnjide i kurve. 

Umisli čovek da je neko i nešto jer su ga "vaspitavale" bitange i probisveti.

Umisli čovek da je glavni "baja" jer "raspolaže informacijama" i manipuliše ljudima.

Umisli čovek da je na nekakvom tronu sa krunom na glavi. 

Zaboravi se čovek da sve ima rok trajanja, jer je poštovanje kupovao.

Zaboravi se čovek da će vreme da ga "pregazi". 

Zaboravi se čovek da mu život prolazi u lažima i prevarama. 

I tako umišljen, ga proživi a da samo jednu stvar nije uradio u životu,

da bude

dovoljno čovek.

Ljudi zvani pesma

Muzika mi je uvek bila jedan od pokretača. Točkić, koji pokrene sve u meni. I uvek će u meni prodrmati svaki atom mog bića. Naravno, ne doživim svaki žanr isto, nemaju svaka nota i takt onu emociju, ONU - koja mene "dira".

Jedne vezujem za neki događaj, druge za ljude, neke treće pesme su one koje prosto traju. I sve one imaju svoj razlog moje "naklonosti".

Ništa se ne može porediti sa zvukom koji prija mom celom biću, naročito kada je u sprezi sa određenom, posebnom osobom. A malo je takvih, što osoba, što pesama. Jer, kakva bi to posebnost bila ako bi svaka druga pesma bila - e baš ta?! Ne bih ni mogla da je zovem tim imenom. A tek ljudi?

Posebni, oni MOJI, su oni koji su ostavili dubok trag u mom životu. Za njih me ne vezuje prostor. Vreme? Donekle. Jer upoznala sam ih u nekom trenutku. Ali i ono, ako može za vreme da se kaže, VREMENOM, postaje manje bitan faktor. Ono je imalo svoju misiju, da me "spoji" sa tim nekim. So, mission complete.

Neopisiv je osećaj, kada mi telom prođe jeza od pesme, tih umilnih nota a u isto vreme mislim na tu posebnu osobu. Celo biće mi je obuzeto nekom "dragošću". Volim te ljude iz dubine duše jer oni su PESMA. 

Peti oktobar

Nekada davno, ovaj datum je bio sasvim običan, sa požutelim lišćem, jesenji. Nekada... A onda se za malo, nešto promenilo. Za malo...
Nekima, ovaj datum nikada nije a ni danas ne predstavlja baš ništa. Meni - mnogo toga.

Za ovaj datum me vezuju neki događaji koji nisu bili lepi, šta više. Onaj peti oktobar, kada smo svi imali 19 godina manje, trebao nam je doneti promene. Trebalo je da se desi, ono što nije. Zato danas jesmo baš tu gde smo.
Da je bilo ono što nije, ne bismo imali mnoooogo toga:
- fakultete u skoro svakom selu
- naštancovane diplome
- kvazi magistre i doktore
- opstrukcije i destrukcije
- mnogobrojna ubistva i samoubistva
- botove koji nisu imali dodir sa računarima a sada pletu komentare-uvrede svuda gde im se kaže (mada im je i dalje internet misterija)
- grupe i grupice branitelja, spasitelja, prosvetitelja
- "rehabilitovane"
- "nanogaše"
- decu vandale i nasilnike
- sveštenike milionere
- bedne penzije i plate
- nepismene novinare
- penzionere za volanima GSP-a
- doktore kojima je zakonom odobren mito
- nelegalne objekte
- pravno-nepravedni sistem
- komunalce-milicajce kontrolore
- erotsko-pornografske rialitije
- sendvičare na proputovanju po Srbiji
- tabanaše-partijaše
- posečene šume
- sms za lečenja
- potapanja tj. poplave
- izlivanja kanalizacije i štetnih materija u reke
...i još mnogo toga.
Svega nabrojanog ne bi bilo da nemamo ministre i Vladu, kakve imamo. A ni njih ne bi bilo da NJEGA nemamo. Pa vi sad vidite šta sve to imamo a mogli smo da nemamo, samo da smo taj DAN, jučerašnje sutra, sproveli u sutrašnji dan sa velikim D.
Kod nas u Srbistanu, nema šta nema. A kad nema, stvarno NEMA. 

Blizina vs. Daljina

Moramo li uvek biti blizu jedno drugom da bi smo bili bliski? Da li vremenom oni iz daljine postanu daleki?

Nameću se pitanja sama od sebe i to je normalno. To obično bude kada se neko blizak fizički udalji ili ona osoba koja je blizu nas, prestane da bude bliska. Imamo li prave odgovore, jesu li realni? "Iskoči" li jedno možda ili ono ali.

Kada bismo prestali da se propitujemo da li bi se odgovori sami ispisali?

Kroz razna životna iskustva shvatila sam da nije svaka blizina bliska kao što ni svaka daljina nije daleka.

Možda. Dođoh do prvog kamena spoticanja, do reči koja je zamena i za potvrdan i negativan odgovor. Možda, u ovom slučaju daljina, vremenom učini ljude dalekim. A možda i ne. Do ljudi je...do okolnosti. Ali i do još nekih manje-više (ne)bitnih stvari. Eto, dođoh i do čuvenog ali.

ALI sreću kvari. Može biti tako ali i ne mora. Nismo ni svesni koliko često koristimo tu kratku "podmuklu" i često u negativnom kontekstu, reč. Ona je simbol negodovanja, odbrane mišljenja, opovrgavanja laži ili nečeg desetog. U ovom slučaju može biti sve to.

Bliskost među ljudima se ponekad javi "na prvi klik" no, ona može da bude kratkog daha. Više volim kada se do nje dođe vremenom...upoznavanjem i građenjem odnosa. Ako su i ostali elementi (iskrenost, poštovanje, razumevanje i naravno ljubav) prisutni, onda nema bojazni da nju mogu narušiti tamo neki kilometri, ta geografska razdaljina (kako to formalno zvuči).
Ljudi se odviknu kako se i naviknu, ali ne na sve. Ponekad je teško prihvatiti da neko nama blizak više nije tu, da je daleko i da više nemamo onaj fizički kontakt. Ako je spona jaka, taj odnos niko i ništa neće ustalasati. U protivnom, veza će "pući" pa se onda u narodu kaže - daleko od očiju, daleko od srca.

Ali...neka bude pozitivna reč, i neka bude srećan kraj ove moje priče. Bliskost među ljudima koji se "osećaju" neće podleći nikakvim daljinama.

Volim, dakle postojim - bez možda i bez ali. 

Rok trajanja

Često idem u nabavku potrepština u jedan grčki market a da ne bi bilo da ga reklamiram, jer moj blog nije sponzorisan, neću mu pominjati ime. 

Elem, gurajući kolica dođoh do frižidera gde su razni jogurti. Starija žena uzima neki voćni ali ćerka koja je bila sa njom, pošto je videla da mu uskoro ističe rok upotrebe. joj ga uzima iz ruku i vraća natrag. Kažem joj da uzme iz dubine, one poslednje, jer iz prakse znam da tako slažu. Odmakla sam se i krenula dalje u svoje pohode. 

Istog dana uveče, posle jedne prepiske sa prijateljicom bacih se u razmišljanje. Eto, taj rok trajanja koji je utisnut na ambalaži je dostupan svima. Zna se dokle je nešto za upotrebu ali uvek možeš uzeti drugi proizvod sa dužim trajanjem. Čak i ne mora biti isti proizvođač.

A šta je sa ljudima, kako njima produžiti rok ili kako njih zameniti? Pa nikako. Traju dok traju, druženju, prijateljstvu, čemu god. A zameniti ih ne možemo. Kada odu, kad im istekne rok trajanja u našem životu, ostavljaju trag da su bili tu, prisutni u našem životu. I bez obzira što će doći neki drugi, ti novi ne mogu zameniti one što su "istekli". A ni one koji su tu ostali. Svako je za sebe. Niko nikoga ne menja. Neki dolaze i prolaze a tek poneko ostane.

Razočarenja su trenutna, ponekad budemo i povređeni. No, ne treba čovek da žali za ljudima čiji je "rok upotrebe" ograničen. To bi bilo kao da žalite što niste pojeli nešto čemu je rok za upotrebu istekao. U najblažem obliku, dobili bi dijareju i povraćali a ljudi koji bi ostali u vašem životu, ništa drugo do "toksični" po vas. 

Komunikacija je najbitnija, otvoren odnos u kom možete bez ustezanja sve reći - kako se i zašto tako osećate. I nije potrebno da uvek razumete onu drugu stranu, ne možemo imati stalno identična razmišljanja. Bitno je da podržite tog nekog, da ga ispoštujete. Tolerancija je magična reč a u nekim situacijama i presudna. Nikada nismo samo mi u pravu i nikada nije "greška" do onog drugog. Svega ima. I sve je ljudski. Dok ima ljubavi protkane poštovanjem, dotle će nešto i trajati. Čim počnemo meriti kao na kantar, to je znak da se u odnosu nešto poremetilo iz nekog razloga. Zato je razgovor u kojem će se nedoumice razjasniti vrlo bitan. Ako nema svih ovih elemenata, znači da postoji i onaj rok trjanja sa voćnog jogurta. 

Posvećeno D. L. koja traje... ❤