Biti sebi bitan

Zamislite svoju listu obaveza. Gde se vi nalazite na njoj i ima li vas uopšte? Kad kažem obaveza, nemojte bukvalno shvatiti. Ali svakako, zapitajte se jeste li naslovna strana ili fusnota u sopstvenom životu?

Često trošimo i misli i reči zbog tuđih očekivanja i rokova koji ne pripadaju nama. Dan nam prođe u rešavanju tuđih kriza, dok naša sopstvena unutrašnja tišina vrišti – ona ostaje potisnuta negde na dnu stranice, sitnim slovima koja niko ne čita, a često su jako bitna.

Pitam vas, iskreno, kada dođe trenutak pred spavanje, kada se svetla ugase: Kome ste danas rekli "da", a da ste istovremeno sebi rekli "ne"?

Godinama nas uče da je vrlina biti tu za druge. I jeste. Ali, ako ne postojimo za sebe, naša pomoć drugima postaje samo transakcija. Biti sebi bitan često se pogrešno meša sa sebičnošću. No, ima li veće sebičnosti nego ponuditi svetu svoju ljušturu, dok je suština ostala zanemarena i zaključana u podrumu sopstvenog postojanja?

Šta se desi kada odlučite da budete na naslovnoj strani svog života? Da li se javi glas krivice? Prava bitnost počinje u malim, skoro nevidljivim rezovima – kada ne odgovorite na poruku odmah ili kažete da ste umorni. Dajete sebi slobodu da nešto ne morate i birate trenutak sopstvenog delovanja.

Poenta nije u rušenju mostova ka drugima, već da konačno izgradimo onaj najvažniji – most ka sebi. Jer, ako vi niste dobro, niko oko vas zapravo ne dobija vašu najbolju verziju, već samo vašu senku. Mi dugujemo sebi onu vrstu pažnje koju tako nesebično poklanjamo drugima. Zamislite da ste ono najfinije nalivpero... ono koje ostavlja mrlju na kažiprstu ako ga predugo stežete dok pišete tuđe sudbine.

Biti sebi bitan znači i dozvoliti sebi pravo na "prazan list" – dan u kojem niste postigli ništa vidljivo, ali ste se "čuli" sa sobom.

Povlačenje u tišinu nije hir. To je najviši oblik samopoštovanja. Kada jednom naučite da čitate sopstvene potrebe, više vas niko ne može naterati da budete samo sporedni lik u tuđim scenarijima. Shvatićete da vaša vrednost ne zavisi i nikad nije - od toga koliko ste nekome bili korisni, već od toga koliko ste sebi ostali dosledni.

Kada biste danas pisali pismo osobi koja vam je najvažnija na svetu, da li bi na koverti stajalo vaše ime?

Između košmara i ružičastih snova

 

Sanjamo svaku noć, ali se ne sećamo svega. Zapravo, možda je tako i bolje. Verovatno jeste.

​A šta je sa onim snovima kojih se sećamo? Kako se vrši ta selekcija? Jer, budimo iskreni, ti preživeli fragmenti nisu uvek lepi. Često su to upravo oni koje bismo najradije izbrisali.

Ipak, s vremena na vreme, kroz to gusto sito podsvesti proleti i poneka nit čistog, vazdušastog spokoja. To su oni ružičasti snovi, meki i topli poput starog ćebeta, koji nas ne bude lupanjem srca, već nas ostavljaju da plutamo u nekom čudnom miru dugo nakon što otvorimo oči. U tim trenucima mozak nam poklanja predah, crtajući svet onakvim kakav bi mogao biti da nema strahova. Iako ih ne pamtimo onako oštro i precizno kao košmare, ti bljeskovi su nam preko potrebni. Oni služe kao emocionalni balans i utočište koje nas podseća da u sebi i dalje nosimo mir, a ne samo strahove.

​Kažu da psihologija ima odgovor i na to zašto nas košmari proganjaju i na javi. Ako sam dobro razumela Junga, taj naš "unutrašnji filter" nije pokvaren - on je zapravo vrlo precizan. Ružni snovi nisu greška u sistemu. To je susret sa onim delovima nas koje preko dana uporno guramo pod tepih, krijemo kako od drugih, tako i od samih sebe. Psiha namerno bira da zapamtimo baš te neprijatne slike koje su tu da nas nateraju na suočavanje.

​Dok spavamo, u nama se odvija onaj teški, rudarski posao podsvesti o kojem retko razmišljamo (kako ko). Kao da sećanje propuštamo kroz neko gusto rešeto - zadrži se samo ono što je bilo dovoljno glasno, dovoljno bolno, da ne proleti kroz te tesne proreze zaborava. Te slike koje preteknu do jutra nisu tu slučajno. One su poruke koje nam kucaju na vrata, a koje mi uporno odbijamo da otvorimo. Iako te teške snove isprva doživljavam kao neku vrstu noćne kazne, oni su zapravo najsiroviji način na koji se mozak čisti od svega onoga što smo tokom dana prećutali.

​Iza REM faze krije se zapravo čitav jedan noćni pogon. Dok nam oči titraju pod kapcima (rapid eye movement) mozak pokušava da uvede kakav-takav red u sav onaj haos koji smo proživeli tokom dana. Ne pamtimo mi te snove jer su nam dragi, već zato što nas naglo izbace iz kreveta, ostavljajući nas da sedimo u mraku sa srcem u grlu. To su oni trenuci nabijeni sirovim strahom ili tugom, koje mozak pokušava da "svari" dok smo nepomični. To je njegova, često surova, noćna terapija - suočavanje sa emocijom koju na javi nismo imali hrabrosti da pogledamo u oči.

​Ponekad se, međutim, taj fini mehanizam saplete o sopstvenu logiku i baci nas u onaj jezivi procep koji zovemo paraliza sna. To je onaj trenutak kada se svest probudi pre fizičkog bića, pa ostaneš zarobljen u sopstvenom telu koje odbija poslušnost. I dok nas ta nepokretnost zapravo čuva da ne potrčimo u snu, u tom vakuumu se dešava ono najgore. Ono što je trebalo da ostane zaključano duboko u podsvesti, odjednom dobija formu i bukvalno iskorači pred nas, tu, pored kreveta.

​Osećaj je paralizujući, u svakom smislu. To je trenutak u kojem nas sopstvena glava primorava da budemo prisutni dok se suočavamo sa onim od čega smo najviše bežali. Možda takve trenutke pamtimo najduže jer u njima nema bezbedne distance. San se više ne gleda kao film, on se proživljava svakim delom našeg bića, svakim nervom.

​Na kraju, ta selekcija se ne vrši po principu lepote, već po principu hitnosti. Pamtimo ono što nas "žulja i bode", jer nas upravo taj bol tera da se ujutru probudimo makar za mrvicu svesniji sebe.

Optička varka života

Moj posao mi je pored brojeva, tabela, malo matematike i informatike, doneo i dioptriju za blizinu. Već 15 godina sam u plusu a odskora i u minusu. Dioptrija za daljinu je duplo manja od ove druge. Ali minus u životu je mnogo veći od ovog oftalmološkog. Da mogu, oslonila bih se na matematiku, jer onda bih mogla ukrstiti plus i minus pa bi rezultat bio u plusu. Ali, avaj. Život ovde ne sarađuje sa matematikom.

Taj novi "minus" koji sam dobila za daljinu, koji se uvukao u svaku poru moje svakodnevice, nije samo staklo. To je ona nova oštrina kojom vidim budućnost - nepoznatu, ponekad neizvesnu a kad-kad i veoma tešku. Taj isti minus me tera da gledam gde još nisam spremna da kročim. Prelio se na čitav život, on je nemir koji donosi daljina.

A onda, kada stavim naočare za blizinu, svet se vraća u normalu. Tu je moj "plus". To je moja sigurnost. To su slova na ekranu, papir, moje stare navike, ljudi koje volim, detalji koji čine život vrednim. Taj plus je topao, poznat. On je moj štit protiv te famozne daljine.

Matematika je ovde zakazala jer ne dozvoljava da se minus i plus ponište. Tada bih dobila jednu savršenu nulu, gde bi sve bilo u nekom balansu i na nekom novom početku. Mi, ljudi, nismo stvoreni za nulu. Mi smo stvoreni za oscilacije. Naš život nije zbir dioptrija, već proces stalnog prilagođavanja fokusa. Nekada moramo da gledamo u "minus" - u ono što je daleko, nepoznato i hladno, da bismo znali kuda idemo. A nekada, hitno nam treba "plus", da nas podseti na toplotu onoga što držimo u rukama.

Možda je prava veština življenja upravo u tome: znati kada skinuti jedne, a staviti druge. I, što je najvažnije, ne plašiti se onoga što vidimo, bilo da je u pitanju oštra vizija budućnosti ili meka toplina sadašnjosti.

Za sada, još uvek vežbam taj prelaz. Ali jedno znam: i sa plusom i sa minusom, slika je - moja.

Pitam se, kroz kakve naočare vi danas posmatrate svet? Da li vas plaši ono što je daleko, ili vas greje ono što vam je nadohvat ruke? Da li ste vi možda uspeli da budete na nuli, ili ste samo u plusu? A možda ste neki kao ja, u minusu? U toj optičkoj varki je sva "čarolija" života. Jer uprkos svemu, vidimo jasnije kad smo u minusu.

Tišina koja ne opterećuje

U ovom svetu, gde se vrednost čoveka često meri brojem pratilaca, a bliskost brzinom reakcije, lako je zaboraviti šta zaista znači biti prijatelj. Sve je brže, glasnije i površnije. Izgubili smo dar da prepoznamo ljude koji nam nisu potrebni za zabavu, već za dopunu. One bez kojih ne umemo da budemo isti.

Prijateljstvo nije niz ispijenih kafa ili zajedničkih fotografija; to je tih, nevidljiv most između dva ostrva. To je sloboda da ćutiš, a da se ne osećaš usamljeno. Prijatelj se u nevolji poznaje, a pravi prijatelj nije tu samo kada je vedro. On je sidro kad nas oluje života vuku u nepoznato.

Svakom bih poželela da ima prijatelja kakvog ja imam. Mi smo generacija X – ali to je samo datum u krštenici, nebitan broj u odnosu na ono što njega čini čovekom. On je moja konstanta, ona retka vrsta čoveka koja je tu – bezuslovno i u svakoj situaciji.

On je džentlmen stare škole, s manirima koji su se polako izgubili u našoj žurbi. Osobine koje se danas retko sreću, a koje život čine dostojanstvenijim. Naš odnos je vrlo zanimljiv, gotovo kao ples dve različite energije. Ja sam ona koja svet plete od metafora i složenih slika, sklona da se izgubim u sopstvenim lavirintima misli. A on je taj koji me nežno, bez ijedne reči osude, spusti na zemlju kratkim, jasnim: „Znaš da meni moraš da crtaš“.

On svet posmatra drugim očima, direktnim i jasnim. U suštini je jedna suptilna duša, koju on – kao svaki muškarac – uporno pokušava da sakrije iza maske pragmatičnosti. Ponekad njegove misli odlutaju toliko daleko da ga ni ja ne mogu sustići. Odu u prostore tišine i mira. Tada mi ostaje samo da sačekam. Da se vrati, kao i uvek, donoseći mir sa sobom.

Ali, baš kao i u svemu ostalom, znam da na njega mogu da se oslonim u svakom pogledu. Imati takvog prijatelja je s jedne strane retkost, a s druge, neprocenjivo bogatstvo. Ne bih ga menjala ni za šta na svetu. On je dokaz da, bez obzira na godine i brzinu kojom se svet menja, iskrenost i lojalnost još uvek stanuju u nekim ljudima. U mom prijatelju.

***sa posvetom***

Emotivna dostupnost

Kada nepoznata osoba u prevozu počne da vam priča čitav istorijat svojih tegoba i bolesti, ne postoji dugme SKIP. Slušate, ili se na neki način izvučete iz tog monologa. Ja, po nekom nepisanom pravilu, uvek pristanem na tu ulogu slušaoca. Postala sam, izgleda, lepak za tuđe ispovesti, mirna luka za neznance koji nose teret veći od onog koji može stati u jedan prosečan dan.

Taj banalni obilazak zbog radova na putu bio je okidač. U njoj se u trenutku srušila brana, a lavina reči koju je pustila krenula je od ulice, a završila pravo u bolničkim hodnicima KBC-a i VMA.

Čak i da sm htela, nisam imala kad, a ni prostora, da kažem mnogo. Izustila sam svega tri reči. Moje ćutanje nije bilo odsutnost, bilo je zeleno svetlo. Često mi ljudi pričaju, htela ja to ili ne – kao da mi na čelu piše - hronični skupljač tuđih priča. Slušam ih kako prosipaju reči bez reda, bez zareza i daha, kao jednu dugu, nepreglednu rečenicu kojoj ne nazirem kraj. Dok oni nezaustavljivo govore, ja u glavi podsvesno pokušavam da im postavim znake interpunkcije, da tim nabacanim dijagnozama i strahovima dam neki oblik, kako bih uopšte mogla da ih procesuiram.

Tokom večeri, u tišini svog doma, postala sam svesna da u glavi nosim fajl koji nisam ja kreirala. Tuđa bolest, tuđi strahovi i miris bolničkih čekaonica uselili su se u moju unutrašnju arhivu bez pitanja.

Pokušavam da zamislim sebe u toj ulozi. Da nekome nepoznatom predajem komad svoje intime. Ne ide. Čak ni u mislima. Moje misli su moji podstanari. Ja ih čuvam unutra, slažem ih pažljivo i ne dam ih vetru da ih raznese. Ja sam ona iza kulisa, ona koja posmatra dok svetla reflektora prate tuđe životne drame.

Ali moja glava je nekada premala i za mene jednu. Nemam dovoljno mesta da skladištim tuđe sudbine. Zato ove redove pišem da bih se rasteretila. Pisanje je moj način da ispratim nepozvane goste iz svojih misli. Prebacujem ovaj fajl gde mu je i mesto, da bih u sebi sačuvala prostor za ono što je zaista moje.

Neke priče jednostavno moraju da odu niz vetar, da bi u luci ponovo zavladao mir.

Glas sa druge strane žice

Noćas ne vidim svetlo na kraju tunela. Mrkli mrak, onaj gusti, neprozirni koji se lepi za kožu. Pokušavam da napipam bilo šta, kako bih napravila makar malu rupu, tek toliku, da se pokaže tanani trag, bar jedna nit koja dokazuje da svetlost još uvek negde postoji. Ili bar da osetim dašak vetra, taj jedva primetni pokret vazduha koji bi mi šapnuo da tunel nije hermetički zatvoren. Da je neko, negde, samo privremeno ukinuo svetlo, ali ne i život.

Izgleda, i mrak ima svoju narav. Ali nijedan ne traje večno, to znamo iz knjiga, a ovaj moj... on može da potraje. Težak je i ne mari za kalendar. Pitam se... da li da sačekam novi dan? Možda sutra osetim taj vetrić? A šta ako ni njega ne bude? Šta ako svitanje zaboravi put do ovih dubina? Šta onda preostaje da se čeka?

Čekaću da se oči priviknu na mrak. To je onaj trenutak kada prestaneš da žmuriš, kada se zenice šire i počinju da upijaju samu srž tame. Tada mrak prestaje da bude neprijatelj koji te guši. Postaje ti saveznik koji te skriva. U tom savezništvu više nema straha od gubljenja puta. Onaj ko se sprijatelji sa svojom tamom, više nikada ne može biti istinski izgubljen.

Više ne tražiš putokaze na horizontu jer nosiš svoj orijentir u sebi – onaj tihi, pulsirajući kompas koji radi samo onda kada sve ostalo utihne.

Ali...

Zvono spasa se uvek oglasi kada ga najmanje očekujemo. Dok sam ja u glavi gradila zidove tunela, život je radio svoje. Ponekad se svetlost ne pojavi kao sunce na horizontu, već kao glas sa druge strane žice koji ti šapne da nisi u mraku.

Zašto i dalje biram reči

Ponekad me pitaju kako jedna analogna žena funkcioniše u ovom digitalnom, ubrzanom svetu, gde se informacije prenose brzinom svetlosti, a trenuci traju koliko i jedan "skrol" na ekranu. Moj odgovor je uvek isti: zapravo nije teško. Jer, kada nešto radite iz čiste ljubavi, a ne zbog nagrada i fanfara, svet odjednom prestane da bude komplikovan. U toj jednostavnosti pisanja ja pronalazim svoj mir.

Blog naspram vloga

Za mene blog funkcioniše kao neka vrsta digitalnog dnevnika ili moje lične "svaštare". On trpi popravke, dopisivanja i pruža strukturu koja je daleko preglednija od beskonačne gomile video-klipova.

Pisanje je zanat koji trpi brisanje. Svaka precrtana reč i svaki pažljivo odabran zarez su dokaz poštovanja prema onome ko će te redove sutra čitati. U svetu instant videa, tekst je retka prilika da budemo precizni u svojim osećanjima. Pisana reč ostavlja jasniji trag koji je lakše pretražiti i kojem se lakše vraća čak i posle mnogo godina.

Dok je kod vloga sve servirano – i slika i ton – kod bloga ja dajem reči, a čitalac sam gradi scenografiju. To stvara neraskidivu, intimniju vezu, jer svako ko čita moje redove, tu priču doživljava na svoj unikatan način, bojeći je sopstvenim emocijama.

Vlog je bljesak, blog je trag

U svetu koji je postao previše bučan i gde svi traže pažnju glasnim efektima, ostati dosledan pisanju za mene je svestan izbor - tišine i fokusa umesto vike i agresivne montaže.

Pisana reč ne stari. Video-zapis može delovati zastarelo zbog tehnike koja ga prati, ali iskrena priča o ljudskom doživljaju, napisana pre deset godina, zvuči jednako sveže i danas. Rečima ne treba najnovija rezolucija da bi doprle do srca.

Vlog je često "brza hrana" koja se konzumira u hodu i zaboravlja čim krene sledeći snimak. Blog je, s druge strane, spora večera uz razgovor. On traži da se čitalac smiri i posveti mojim redovima.

U pisanju nema montiranja emocija

Iako je blog samo platforma, postovi koje godinama gradim na svom prostoru su moja digitalna zaostavština. Svaki od njih je jedan dragoceni delić slagalice mog života koji se ne može samo "premotati" kao video. On se mora proživeti kroz čitanje. Jer na kraju dana, reč je jedini trag koji istinski ostaje.

Zato, hvala vam što ste i danas izabrali da čitate, a ne samo da gledate.

Moja slamka sa imenom

Sve češće se osećam kao da živim u svetu koji je jedna velika baruština što pokušava da me povuče na dno. Gledam oko sebe i vidim kako se polako, kolektivno, gubimo u svakodnevici koja nam nagriza dušu. I tada posegnem za pisanjem. Ne radim to zato što terapeuti tako predlažu ili zato što je to lep hobi.

Pišem jer se za reči držim kao za jedinu slamku spasa. Pišem da bih ostala na površini, da bih izbacila iz sebe žabokrečinu koja se nakuplja tokom dana. Svaka rečenica je udisaj čistog vazduha, mali čin otpora protiv svega što nas uništava. Dokle god pišem, znam da sam još uvek tu – cela i svoja.

To je prostor u kojem sam još uvek ja – ja - mesto gde me niko ne može slomiti. Često razmišljam o tome šta bi ostalo od mene da mi neko sutra oduzme tu mogućnost pisanja. Verovatno bih i dalje hodala, pričala i obavljala svakodnevne poslove, ali bi pola mene jednostavno nestalo. Ne bi to bio veliki prasak niti drama. Pre bi ličilo na ono tiho, opasno klizanje u mrak u kojem se samo naziru obrisi normalnog i gde se više gotovo ništa ne oseća.

Najteže mi padaju razgovori radi reda, rečenice koje se izgovaraju samo da bi se popunila tišina. To su oni trenuci kada razmenjujemo reči kao bezvredne žetone – "šta ima" ili "vreme je grozno" – dok nam se u očima vidi da nismo prisutni. Ta isprazna komunikacija nema težinu. Svaki dijalog bez suštine je novi sloj žabokrečine koji mi se lepi za kožu. Guši me to pretvaranje da smo tu, dok nam duše sede negde sa strane, čekajući da padnu zavese pa da se predstava završi.

Zato, kada sednem pred laptop, ne tražim lepe reči. Tražim one istinite. One koje niko ne sme da izgovori uz kafu ili u prolazu. Možda je svet zaista postao baruština, ali dokle god imam moć da imenujem stvari, ja joj ne pripadam.

Pisanje je jedini način da stvarnost podnesem, a da ne postanem njen nemi saučesnik. Možda su moje reči samo krhka slamka, ali na njoj piše moje ime. I to je sasvim dovoljno da preživim još jedan dan.

Nedavno mi je prijatelj rekao da će me ljudi, zbog svega što pišem, ili poštovati ili mi dodeliti etiketu persone non grata.

Dok završavam ovaj tekst, znam odgovor. Dokle god moje reči seku kroz žabokrečinu, nevažno je na kojoj sam listi. Važno je samo da nisam nemi saučesnik. Da sam ostala – svoja.

Zarez kao udah

Sećam se da sam u školi više volela gramatiku nego obradu književnih dela. Sad vidim da me to nije prošlo jer i dalje primenjujem sve naučeno i smeta mi kada dobijem poruku koja je napisana bez reda i smisla.

Koliko često pišete olovkom? Da li vam se rukopis "iskvario"? Koristite li sve znake interpunkcije? A velika slova?

Priznajem, u meni se i dalje javi onaj mali buntovnik iz školske klupe kada vidim pomešano "je l'" i "jer". Za nekoga je to sitnica, ali za mene je to kao pogrešan ton u melodiji – kvari čitavu harmoniju onoga što želite da kažete.

Možda vam ova zapažanja deluju suviše direktno, možda čak i surovo. Ali u svetu u kom smo svi postali dostupni na jedan klik, pismenost je prestala da bude samo stvar obrazovanja i postala je najdirektniji oblik poštovanja onoga kome se obraćamo. To je ono staromodno vaspitanje koje ne priznaje izgovore.

Stalno tražimo izgovore za to naše "brzinsko" pisanje, kao da svi trčimo neke nevidljive maratone. Zašto uporno ostavljamo utisak da smo u stalnoj žurbi, čak i kada nismo? Da li je ta digitalna zadihanost postala statusni simbol ili samo paravan za površnost? I zar žuriti znači imati pravo na greške? Ili su te "sitne" greške, kako ih većina vidi, zapravo one koje se podrazumevaju i olako praštaju?

Sigurno ste bili u situaciji da, čitajući nečiju poruku lišenu bilo kakvih znakova, niste dobro razumeli napisano. Možda ste čak ušli u bespotrebnu raspravu samo zato što nije bilo tog jednog zareza ili tačke da usmeri misao. Ta sitna, "nevažna" crtica na papiru ili ekranu često je granica između razgovora i nesporazuma.

Za mene, naviknutu na svet brojeva, faktura i preciznih tabela, gde i najmanja omaška menja čitav saldo, greška nikada nije beznačajna. Kao što i jedan zaboravljen zarez menja smisao izgovorenog.

Zarez nije samo gramatičko pravilo, zarez je udah. On je ona mala, spasonosna pauza koja deli jednu emociju od druge, jedan argument od sledećeg. Bez njega, komunikacija je samo zbrka. Sa njim, ona dobija svoj ritam.

Pismenost je postala moj tihi bunt protiv opšte aljkavosti. Moja potreba da stanem, udahnem i napišem rečenicu onako kako ona zaslužuje, moj je način da vam kažem - poštujem vas dovoljno da ne budem površna u svom izlaganju.

Zarez je dokaz da imamo pravo na udah, čak i kada nas svet ubeđuje da nemamo vremena ni za tačku.

Čuvari mojih nemira

Još od školskih dana, imala sam iskrenije i lojalnije drugove nego drugarice. Naravno, imam ja i danas nekoliko dragocenih prijateljica, ali one sada nisu tema.

Tada nisam mnogo o tome razmišljala, ali sam bila svesna razlike. Uspevala sam ja da dešifrujem te suptilne signale i neizgovorene reči u ženskim krugovima, ali meni to nikada nije bila poenta druženja. Nisam želela da mi prijateljstvo bude stalni rad na tumačenju tuđih raspoloženja. Želela sam, i danas želim, otvoren i zdrav odnos - bez tajni, bez podteksta i bez stalnog "čitanja između redova".

Ali dosta o prošlosti. Ona je samo uvod za ono što imam danas.

Htela ja to ili ne, život mi je filtrirao ljude. U masi svakojakih izdvojila su se njih dvojica. Danas više ne analiziram zašto je to tako. Jednostavno prihvatam da su moj svet izgradili muškarci. Oni su tačka u kojoj prestaje potreba da se objašnjavam. Kod njih nema "praznog hoda" niti straha da ću biti pogrešno shvaćena.

Naše druženje ne traži formu, ne zahteva svakodnevne izveštaje niti dokazivanja. Ono je bezuslovno u najčistijem smislu te reči - ne traži ništa osim apsolutne iskrenosti i međusobnog poštovanja. Sa njima ne moram da budem nasmejana ako mi se plače, niti jaka ako se raspadam. Ne traže od mene ništa osim da budem to što jesam - ogoljena, stvarna i svoja. I baš zato što ništa ne traže, imaju moju potpunu odanost.

Iako su obojica moji stubovi, svaki me drži na svoj način, unoseći u moj život dve potpuno različite a podjednako važne vrste sigurnosti koje se savršeno dopunjuju.

Jedan od njih nosi tu dragocenu, suptilnu nežnost koju se ne plaši da pokaže. On je čovek blage naravi, neko ko uvek ume da pronađe pravu reč koja leči i umiruje. Njegova blagost se oseća u svakom razgovoru i pokretu, a njegova uviđajnost me uvek iznova zadivi. On oseća moje raspoloženje pre nego što bilo šta izgovorim. Njegova podrška je meka, ali postojana, kao mirna ruka na ramenu kad se sve oko mene uzburka. 

Drugi tu istu nežnost često vešto maskira, naročito u onim trenucima kada oseti potrebu da bude "tipično muško" - čvrst, neprobojan, onaj koji ne dozvoljava emocijama da ga pokolebaju. Ali ja ga čitam. Znam da se iza te maske krije ista ona briga, samo ponekad upakovana u tipično muške reči i ponašanje. I što je najvažnije, on to delima i pokazuje. Ona su glasnija od svake maske, potvrđujući da je tu, uvek i bezuslovno, kad god mi je potreban.

Iako su na prvi pogled potpuno različiti, u suštini su krojeni od istog materijala. Imaju taj neki sličan, skoro zaboravljen kodeks ponašanja i životne vrednosti koje su u ovo vreme postale prava retkost. To su ljudi koji drže reč, koji ne prodaju maglu i koji znaju šta znači biti Čovek.

Upravo to ih čini vrednijim od svega što sam na svom životnom putu sretala. Ne mogu ih porediti ni sa kim, jer jednostavno ne liče na ostatak sveta koji poznajem. Oni su van konkurencije i van šablona.

I dok svet možda očekuje da mi ženski krugovi budu primarni, ja znam svoju istinu: njihovo prisustvo u mom životu ne bih menjala ni za šta na svetu. Jer, dok drugi traže brojnost, ja sam pronašla suštinu. Oni su moja mirna luka, ali i čuvari mog nemira.

Posvećeno: Dvojici prijatelja koji su znali ovo pre nego što je i prva reč napisana

---