Krhkost nije poraz

Svako od nas nosi onoliko tereta koliko može da podnese. I bukvalno, zna se na koji mislim. Možda se neki nećete složiti sa mnom, ali svakako imate pravo na svoje mišljenje. Ovo ne pišem napamet, već iz iskustva.

​Život me je stavljao u razne situacije i za neke se, sa ove distance gledajući unatrag, ozbiljno zapitam: kako sam uopšte sve to izdržala? Ne zastupam tezu da čovek u teškim situacijama postane životinja; moja teza je da je čovek ponekad sposoban da izdrži više od bilo kog drugog bića.

​Ali i pored svega, pod svim tim prinudnim teretima, mi smo ipak samo ljudi.

​Živimo u društvu koje slavi samo pobednike. Svakodnevno nas preplavljuju poruke o tome kako moramo biti uspešni, nasmejani i uvek spremni za novi okršaj. Priznati umor postalo je kao priznanje poraza a predah isto što i odustajanje. Zato često stavljamo masku neustrašivosti, stežemo zube i koračamo kroz oluje kao da nam vetar ne može ništa.

​Ali šta biva kada se svetla ugase, kada ostanemo sami među svoja četiri zida?

​Tada, u tišini sobe, ta veštačka snaga konačno ustupa mesto istini. Shvatimo da suze nisu znak slabosti, već jedini način da duša spere nagomilanu prašinu sa dugog i napornog puta. One su dokaz da nismo oguglali, da nas nepravde i udarci nisu pretvorili u hladan kamen. Biti ranjiv ne znači biti poražen; to znači sačuvati sposobnost da osećaš, uprkos svemu. Čovek koji ne ume da zaplače nad sopstvenim teretom, teško će razumeti i tuđu muku. Tek kada prepoznamo sopstvenu krhkost, počinjemo sa više razumevanja da gledamo borbe ljudi oko nas.

​Zato, kada sledeći put osetite da su vam kolena teška i da vam dah ponestaje, dopustite sebi da budete samo ljudi. Skinite oklop bar na kratko. Jer tek kada priznamo sopstvenu ranjivost, pronalazimo onu najdublju, istinsku snagu da se ponovo podignemo, ispravimo leđa i krenemo dalje.

Laž je laž

Bela čokolada. Beli sir. Belo vino.

Toliko toga belog volimo.

A da li volimo i bele laži?

Svi znamo šta su bele laži. Verujem da ih je svako od nas bar jednom izgovorio.

Možda nam se u tom trenutku činilo da nemamo izbora. Ali mislim da izbor uvek postoji.

Ipak, kada jednom izgovorimo tu, naizgled bezazlenu laž, ona više nije samo naša. Reči su izgovorene. Otišle su u etar.

Da li smo belim lažima uvek doneli dobru odluku? Verovatno nismo. Da li smo njima ponekad izbegli tešku situaciju? Mislim da jesmo.

Ali, ma koliko bile dobronamerne ili izgovorene iz želje da nekoga zaštitimo, bele laži su ipak samo laži.

Mene je gotovo uvek grizla savest kada bih ih izgovorila. Čak i kada sam to činila iz najboljih namera.

I zaista je bilo tako. Izgovarala sam ih jer nisam želela da nekoga povredim surovom istinom. Ali čak i kada ne bude otkrivena, bela laž ostaje laž.

Jeste li se ikada zapitali zašto posežemo za njima, jer mi ipak nekoga obmanjujemo? I da li smo, kada se one razotkriju, možda povredili mnogo više nego da smo odmah izgovorili tešku istinu?

Ljudi su različiti i svako na istinu reaguje na svoj način. Neki ne žele obmane, čak ni kada je istina teška. Drugima, bar na prvi pogled, prija kada ih uljuljkamo u bele laži.

Ali bele laži mogu imati svoj rok trajanja. A kada on istekne i istina ispliva na površinu, šta tada? Kako se ponašamo? I kako se oseća osoba koju smo želeli da zaštitimo?

Možda se neke bele laži nikada ne otkriju. Ali tada ostaje onaj tihi osećaj krivice sa kojim moramo mi da živimo.

Zato, pre nego što odlučimo šta ćemo nekome i kako reći, zastanimo i dobro promislimo. Jer niko od nas ne može da zna šta je za drugu osobu bolje da čuje.

Ponekad je tešku istinu mnogo lakše prihvatiti nego saznanje da nam neko nije rekao ono što je znao. Zato birajmo iskrenost, čak i onda kada nije najlakši izbor.

Užareni avgust

Avgust je. I nikako nije "glupi". Pravi, letnji, baš kakav i treba da bude. Toplo je, ponekad i pretoplo. Ali kada će biti, ako ne sada, usred leta?

Ne znam kada se dogodilo pa nas sa svih strana plaše toplotom. Oduvek se znalo kako se zaštititi od jakog sunca: ne izlaziti baš u podne, potražiti hlad, piti dovoljno vode, obući nešto lagano. Saveti su bili dobronamerni, a ne pretnje i zastrašivanja. Činjenica je da se klima menja i da su letnje temperature sve ozbiljnija tema. Ali i o tome može da se govori bez sejanja panike. Jer nije isto biti oprezan i živeti u strahu od svakog toplog dana.

A zbog tog straha neki ljudi, naročito stariji, danima ostaju u zatvorenom. Kao da je svaka vrućina opasnost od koje treba pobeći. A čoveku je potrebno da izađe, da prošeta, da udahne dan – makar rano ujutru, dok sunce još ne počne da prži.

I dok grad živi usporenijim ritmom, skida sa sebe onu tešku, užurbanu svakodnevicu i ostaje ogoljen na letnjoj vrelini. Ulice polako utihnu, dok većina juri ka morima i planinama.

Ima nečeg neobičnog u tim danima. Asfalt omekša pod sandalama, ljudi prolaze bez uobičajene gradske nervoze, a bašte u hladu više nisu mesta za brzinske sastanke, već utočišta u kojima se kafa pije polako. Oni koji ostanu na gradskom betonu nekako se prepoznaju. Osmeh i klimanje glavom u prolazu nose prećutno razumevanje: tu smo, delimo ovu toplotu i ovaj mir.

Možda upravo takav avgust treba sačuvati. Ustati ranije, izaći dok se grad još nije zagrejao, sesti negde u hladovinu i pustiti dan da počne svojim sporim ritmom. Bez jurnjave, bez potrebe da se bilo gde stigne.

Jer leto ne mora uvek da nas vodi negde. Ponekad je dovoljno otvoriti prozor, izaći na ulicu i ostati malo na suncu, onoliko koliko prija.

I pustiti da avgust bude avgust.

Ipak, ta ista vrelina koja usporava gradski korak, izvan betona ume da pokaže i svoju opasniju stranu. Dok mi tražimo hlad u gradu, u suvim šumama i na ispucaloj zemlji avgust podseća koliko je tanka linija između letnjeg spokoja i vatrene stihije. Požari koji zaiskre u gustom rastinju svedoče o krhkosti sveta oko nas, o svim tim tihim predelima i njihovim stanovnicima koji olako nestaju u pepelu, opominjući nas da klima i priroda nemaju godišnji odmor.

Subota u četvrtak

Svakog dana pre odlaska u nabavku, pravim sebi spisak. Danas sam sebi, pored namirnica, pribeležila i novine koje kupujem jednom nedeljno. U pitanju je vikend izdanje koje izlazi subotom.

Ustala sam sa ubeđenjem da je subota, a zapravo je četvrtak. U kom trenutku me je mozak ubacio u vikend mod, ne znam. Moja podsvest negde žuri? Zašto? Svesno, volela bih da vreme malo uspori — da se dani ne listaju kao stranice knjige. Uglavnom, shvatila sam da je danas ipak četvrtak.

Zanimljivo je to što ja svesno želim da usporim vreme, a podsvesno kao da žurim. Dva dana ništa ne znače, bar što se tiče novina. Neke druge misli su me pogurale da se „probudim u suboti” koja je četvrtak. Podsvest me gura napred, ali u trenutku ne razumem šta mi ona poručuje. To mešanje dana ima mnogo dublji koren.

Dok se ručak krčka, razmišljam i dođoh do rešenja enigme.

Nije u pitanju dan, već mesto.

Vremenom sam naučila da tumačim svoju podsvest, da je slušam šta mi poručuje. Kao mlađa nisam mnogo obraćala pažnju na te poruke. Živela sam u datom momentu, sada. Svest me je vodila iz jednog u drugi dan, nedelju, mesec, godinu. Više nije tako, jer sa godinama dolazi i zrelost, ali i mnogo tereta koji nosim sa sobom. Brige, problemi i ostale trice i kučine — sve je to u glavi.

I nije do dana, kao što napisah. Sada je i svest postala svesna onih poruka između redova koje joj podsvest pakuje.

Ovde, gde gledaš kako ćeš svaki dinar racionalno da iskoristiš, bez ikakvih vanrednih troškova.

Kako bi bilo dobro, i nebitno da li je četvrtak ili subota, da osvanem jednog dana kada će mi neko reći: ne brini, sve je pod kontrolom. Imaćeš za sve što poželiš. Više ne živiš u Srbiji.

Ko sluša njihove priče?

Ne računajući silne kvazi-terapeute po društvenim mrežama i pomodarstvo da se ide kod istih, ostaje pitanje - koliko ljudi stvarno traži psihološku podršku kod psihijatra i psihologa koji su za to učili škole i kvalifikovani su za taj posao?

Mislim da smo nacija koja vapi za grupnim psihoterapijama. Ali to je samo moje mišljenje; možda iz nečije perspektive nije tako. I dalje se ljudi ustručavaju da potraže pomoć jer je to, zaboga, sramota. Dobiješ etiketu duševnog bolesnika, pa te ljudi gledaju ispod oka ili pokušavaju da ti uđu u glavu ne bi li videli nešto skriveno.

Ja taj problem nisam imala, stoga sam pomenutu pomoć i tražila. Nikada mi nije bilo u glavi kako će na to gledati svet. Jer ja sam sebi bitna - tačnije, najbitnija. Mišljenja nisam tražila, a dobijala sam ih. Moja trauma je nešto čime su morali da se pozabave psihijatri i psiholozi. Ona ne prolazi sama od sebe, već ozbiljnim radom na njoj. Naravno, uz razgovore, uključena je i farmakoterapija. A trauma zna biti veoma podmukla. Ona vas zaposedne i koristi svaki pogodan trenutak da vas ponovo slomi. Ko je to iskusio, tačno zna taj osećaj. Razgovori sa belim mantilima postali su moj oslonac.

U jednom trenutku sam se zapitala: kako psihijatri i psiholozi, nakon što saslušaju sve naše teške i mračne priče, jednostavno odu kući i postanu obične žene, majke, sestre, ćerke? Gde odlažu sve te naše noćne more i preplavljene emocije? Koji folder ima toliku memoriju da primi toliki mrak? Možda te arhive s vremena na vreme "zipuju" kako bi napravile mesta za nove priče? Koliko je snage potrebno da ostaneš priseban dok držiš tuđu ruku nad ambisom?

Moja trauma je u početku bila kao dete puno neiscrpne energije. Vraćala se kroz anksioznost i flešbekove, prvo u snovima, a potom i na javi. Svaki put bih iznova pričala svoju tešku priču i svu tu težinu izručila na neki beli mantil - a on bi je primio mirno, kao da mu donosim dar, a ne sopstveni mrak. I uvek bih dobila savet i toplu reč. Jasno mi je da je to njihov posao, ali me je fascinirala ta transformacija. Ko sluša njihove priče? Da li se smeju, raduju i pričaju o običnim stvarima kada skinu uniformu?

Naravno da to rade. O tome smo jednom pričali na grupnoj terapiji. Postala sam svesna da i ove žene imaju svoje ventile, svoje suze i smeh. To mi je donelo čudnu vrstu olakšanja. Shvatila sam da taj profesionalni mod nije magija, već svesna borba za sopstveni razum. Da bi mogle da saslušaju moju najtežu priču po stoti put, one moraju negde da napune sopstvene baterije običnim životom.

Verujem da su ti beli mantili zapravo maheri u emocionalnoj higijeni. Možda se smeju glasnije od drugih baš zato što znaju koliko je tuga duboka. Možda se raduju sitnicama - kafi na suncu ili tišini...jer znaju kako izgleda kada se svet sruši u sekundi, baš kao što se srušio meni onog dana u saobraćajnoj nesreći.

Moja trauma više nije dete puno energije. Sada je samo tihi saputnik koji povremeno podseti na sebe, ali me više ne davi. A beli mantili? Oni su i dalje tamo. Svakog jutra otvaraju svoje foldere, spremaju zipovane arhive i otvaraju vrata novim pričama.

Biti beli mantil znači biti most preko provalije. Ali da bi taj most stajao čvrsto, on mora imati duboko korenje u sopstvenom, običnom, ljudskom tlu. Ponekad se zagledam u njih i vidim obična ljudska bića koja su dovoljno hrabra da naš mrak ponesu na svojim ramenima.

Ovu priču završavam dubokim naklonom tim ljudima – mojim belim mantilima.

Hakovan um

Svi mi duboko verujemo da smo mi ti koji donosimo odluke. Negde u korenima našeg bića leži ta tvrdoglava težnja da funkcionišemo svesno - ili bi, ruku na srce, barem tako trebalo da bude. Svest nas drži fokusiranim na trenutne i opipljive ciljeve. Ali, dok mi mislimo da čvrsto držimo volan i upravljamo sopstvenim životom, u pozadini se, potpuno nečujno, vrti softver mimo naše volje.

Reč je o podsvesti. Dok naš svesni deo uma jedva uspeva da obradi nekoliko misli istovremeno, podsvest u mraku radi kao nezaustavljivi superkompjuter. Ona je onaj tihi operativni sistem koji nikada ne spava, koji nam filtrira stvarnost, mirise, sećanja i skladišti svako proživljeno iskustvo u neku duboku, prašnjavu bazu podataka. I sad se nameće pitanje: ko nam je, zapravo, programirao taj softver?

Da bismo uopšte razumeli svoje današnje, neretko iracionalne reakcije, moramo da se vratimo na sam početak. Rodili smo se kao potpuno otvoren hard disk. Bez ikakvog antivirusa. U prvih nekoliko godina života, ono što danas ponosno zovemo "svest" - naš kritički filter i čuvar kapije, zapravo uopšte ne postoji. Mala deca prosto nemaju sposobnost da analiziraju, vagaju ili odbace informacije - ona ih ćutke usisavaju.

Do otprilike sedme godine, naš mozak se nalazi u stanju konstantnog, hipnotičkog snimanja. Sve što smo čuli, osetili i videli u kući, za stolom ili u najbližoj okolini, nismo procesuirali kao nečije subjektivno, prolazno mišljenje. Mi smo to upisali duboko u sebe, kao apsolutnu sistemsku istinu. Tada nismo učili o svetu - mi smo se programirali. Podsvest je bila tek prazna fascikla koju su popunjavali ljudi oko nas, a mi smo, poput sunđera, upijali njihove lične strahove, skučene navike i uverenja.

Tek kasnije, godinama posle, razvija se naš svesni um, onaj koji danas pokušava da logički razmišlja i donosi zrele zaključke. Međutim, taj novi, moderni sloj podiže se na temeljima koji su već odavno duboko pohranjeni u nama.

I tu nastaje pravi problem. Danas, kao odrasli ljudi, sedimo i pokušavamo da svesno upravljamo svojim sudbinama, dok se u pozadini, bez našeg znanja, neprestano vrti stari snimak nastao pre nekoliko decenija. Mi iskreno verujemo da sami biramo svoj put, svoje partnere ili svoje bitke, ali zapravo prečesto samo reprodukujemo podatke koje smo pokupili pre nego što smo uopšte saznali ko smo i šta želimo.

Da li je vreme za "Update"?

Srećom, ima i dobra vest. Taj stari, tuđi kod, ma koliko bio duboko urezan pod kožu, nije večan. On je postavljen kao privremena osnova, u vreme kada nismo imali ni pravo glasa, ni pravo izbora. Danas, kada smo konačno odrasli, imamo priliku da postanemo sopstveni administratori.

Možda deluje komplikovano, ali spas nije u borbi sa sopstvenim sistemom. Prvi korak je prosto prepoznavanje. Onog trenutka kada uhvatite sebe u nekoj burnoj reakciji i shvatite da to nije vaš "karakter", već samo stari, tuđi snimak koji se iznova pušta u vašoj glavi, dobijate ogromnu moć. Moć da udahnete vazduh i pritisnete pauzu.

Zato, pre nego što sledeći put donesete neku veliku odluku ili uletite u stari, dobro poznati emotivni šablon, zastanite na sekundu. Pitanje koje tada sebi treba postaviti nije: "Šta ja želim?", već: "Ko u ovom trenutku zapravo bira – ja, danas, sa svim svojim iskustvom, ili program koji mi je instaliran pre trideset godina?" Tek kada lociramo taj ubačeni fajl, naša svest dobija pravu šansu da nadjača podsvest i konačno, po prvi put, preuzme komande u svoje ruke.

Prekinite stari snimak - ključ od vašeg sistema je odavno u vašim rukama.

Digitalni bič i savijene kičme

Svi smo čuli za izraz "Veži konja gde ti gazda kaže". Nekima je to doslovno i rečeno. U 21. veku za mene je to poražavajuće - ali ne samo za onog ko to izgovara, već i za društvo koje je dozvolilo da vrhunac profesionalne mudrosti i dalje bude gašenje sopstvenog mozga.

Živimo u eri optičkih kablova, pametnih telefona i veštačke inteligencije, a poslovni mentalitet nam je ostao na nivou feudalnog knezovanja. Kako je moguće da jedan čovek u današnje vreme to sebi dozvoli? Odgovor je jednostavan - digitalizacija menja samo alate, ali ne i svest. Možeš čoveku dati najnoviji iPhone, ali ako je u glavi ostao u srednjem veku, on će taj telefon koristiti samo kao moderan "bič". Nekada se sa njim mahalo na njivi, a danas se "vrti" kroz Vajber grupe, mejlove i pasivno-agresivne poruke van radnog vremena. Džaba nam novi operativni sistemi, kada feudalni kod u glavama i dalje uspešno odoleva svakom apdejtu.

Čemu onda sva informatička znanja modernog doba, master diplome, sertifikati i poznavanje naprednih tehnologija, ako se na kraju klima glavom na sve što nadređeni kažu, makar bilo skroz naopako? Čemu skupa edukacija ako je njen krajnji domet samo to da brže i bolje vezuješ "gazdinog konja"? Znanje bez integriteta postaje samo skupa, prazna dekoracija.

A gde se izgubio integritet, a nije da ne postoji? Prenosili smo s kolena na koleno ono teško, pogubno pravilo: "Ćuti, može biti još gore". To je mantra kojom se generacijama hrani naš strah i opravdava sopstveni kukavičluk. Kada nadređeni vuče poteze mimo svakog razuma, a stručnjak prekoputa njega ćuti i klima glavom, znanje postaje saučesnik u gluposti.

Integritet nije nestao zato što je nemoguć, već zato što ima visoku cenu koju mnogi nisu spremni da plate. Ali, ako je cena plate to da svesno radiš naopako i gutaš sopstveni razum, onda ne prodaješ svoje radno vreme, već sopstveno biće.

Dokle god je "Ćuti" jače od "Znam", tišinu pakujemo u lajkove. Dostojanstvo ne traži publiku, traži kičmu koja se ne savija pred digitalno našminkanom, slepom poslušnošću. 

Ljudski godovi

Drvo ima godove. A šta ima čovek? Kako se zovu ožiljci koji ostave neizbrisive tragove? Da li su ljudski godovi unutrašnji čvorovi, mesta gde je tkivo duše i nervnog sistema moralo da otvrdne da ne bi puklo? Kažu, glava pamti. A telo? Ooo, da.

Kada se ogrebemo ili padom zaradimo veću razderotinu, realno je očekivati da će nam ostati ožiljak. Ali na koži. I on se može tretmanima možda skroz anulirati. A šta ćemo sa unutrašnjim razderotinama, kako njih zakrpiti? Nevidljive, a postoje. One su mnogo gore za tretiranje.

Ti ljudski godovi, iako nevidljivi, i te kako su prisutni u telu i nikada ne znaš kada će se aktivirati. Šta im je okidač i u kom trenutku – to je ono što mi ne možemo kontrolisati.

I tada, kada kontrola nestane, preostaje samo prepuštanje. Telo se u nekom trenutku jednostavno zaledi, utihne u sopstvenom odbrambenom grču. A u toj tišini, dok nepomično čekamo da prođe, ti ljudski godovi ne miruju. Oni u telu prave svoje produžetke, puštajući korenje kroz naš sistem i menjajući nas iznutra.

Ti pipci ne daju telu da zaboravi traumu koju vučemo ko zna koliko dugo. Oni prave nove, unutrašnje razderotine kojima iznova treba vreme da zacele. I tako, kao da smo u začaranom krugu: stara rana rađa novi strah, novi strah pravi novu rasekotinu, a telo ostaje zarobljeno u večitoj odbrani.

Kako onda živeti sa tim unutrašnjim reljefom?

Možda odgovor nije u uzaludnom pokušaju da te godove izbrišemo, jer gumica za unutrašnje zapise ne postoji. Možda je jedini put prihvatanje da smo prosto preorani nekim olujama. Ti nevidljivi zapisi jesu teret koji se ne najavljuje i koji parališe, ali su ujedno i svedočanstvo o žilavosti. Čovek, baš kao i drvo, nastavlja da lista i da raste oko svojih čvorova. Ne uprkos njima, nego sa njima. Krug jeste začaran, ali činjenica da smo i posle svake paralize ponovo tu, na nogama, dokaz je da je život unutar nas ipak jači od sopstvenog korenja straha.

Kriv (ni)si

Često se čuje svima dobro znana krilatica kako sami sebi krojimo sudbinu. A nije baš tako. Dovoljno je samo da se nađemo na pogrešnom mestu u pogrešno vreme - pogrešnom po nas. I već sledećeg trenutka možemo biti krivi samo zato što smo bili prisutni. Dovoljno je da neko upre prst u nas i kaže: kriv si. Tada se tlo pod nogama otvara, a mi propadamo u oklop koji nas steže. Za tili čas se prosto nađemo u vremenskoj kapsuli koja nas munjevitom brzinom bacaka po orbiti, pretvarajući nam život u haos. Jedan uperen prst je bio dovoljan.

Kriv si. Samo ti ta rečenica odzvanja u glavi. A za šta si okrivljen? Šta si zapravo uradio? Ljudima se lako manipuliše i za trena oka mogu promeniti mišljenje - pod uslovom da ga uopšte imaju. Ako se braniš, reći će: kriv je, zato se i brani. Ako ćutiš i ne braniš se, reći će opet isto: ćuti jer nema šta da kaže. I dok ti se mozak pretvara u kašu, gubiš moć razumnog rasuđivanja. Jer, kako shvatiti apsurd? Zašto bi bilo ko uperio prst u tebe samo zato što si bio ono što jesi, ne čineći ništa nelegalno, ne povredivši nikoga, čak ni ružnu reč ne uputivši?

Tada razum prestaje da postoji. Nema ga. A nema ni logike. Osećaš se slomljeno u svakom pogledu. Ali baš kada se dese takve situacije, čovek mora smoći snagu da se otrgne i pokrene svoje sive ćelije. Jer, na kraju, samo zdravorazumno rasuđivanje može biti od pomoći. OK, prećutno prihvatiš to "Kriv si" - ali samo kao polaznu tačku da kreneš u kontranapad. Jer kada je priča šuplja i bez argumenata, stvari se daju dovesti u red. Neretko, upravo oni što upiru prstom u tebe - sami nose neku krivicu. A kako najlakše prikriti sopstveno nedelo nego glasnim upiranjem u nevinu osobu? Prebacivanje loptice na drugu stranu mreže je samo trenutni rezultat jedne podle igre. Tako se, možda, dobija gem. Ali meč? Meč definitivno ne.

A kada se izdiigneš kao Feniks, taj upereni prst će promeniti smer. Jer pravi krivac nema alibi. On barata lažima, a one u nekom trenutku neizbežno dožive fijasko. Istina je jedna i kod nje ne postoje varijabile. U laži su kratke noge - to smo, na kraju krajeva, naučili još kao deca. Kada pred sobom, pa i pred Bogom, stojiš neukaljanog obraza, ti zapravo nikada ne možeš biti kriv. Čak ni onda kada te sudbina, na trenutak, zatekne na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

Meč na kraju dobija istina, ma koliko uvodni gemovi izgledali izgubljeno.

RASUTE PERLE

Obično kažu - nižu se dan za danom. Kod mene to nije slučaj. Moji dani se prosipaju, odlaze svaki na svoju stranu. Bili su slični prethodnim, a opet tako različiti. Ja od njih ne bih mogla napraviti nisku perli. Navikla sam da ostanu u prošlosti, nepovezani, iako ih jedna nit spaja. Tanka je, ali dovoljna čak i kada se otmu.

Ti rasuti dani, u svim mogućim bojama, nekada su bili ono moje "sada". Proživela sam ih onako kako sam mislila da treba u datom trenutku. Jesam li grešila? Verovatno jesam. Treba li da se kajem? Nema potrebe, jer ih ne mogu promeniti a ispred mene su novi dani, nove šanse da se živi, ako ne bolje onda bar drugačije. U svakom slučaju, svaki novi dan je poklon. Ali, toga nismo svesni sve dok nas neka teška životna situacija ne zaustavi. Tada počinjemo da gledamo "tuđim" očima, jer se naše zalede na neko vreme.

I onda stigne on. Novi dan, u nekoj sasvim drugoj boji, onoj koja ima moć da otopi led u očima. Sa tim prvim toplim pogledom, shvatim da je ta tanka nit mnogo jača nego što izgleda. Ona je sve vreme bila tu, neprimetna pod ledom, čekajući da ponovo prodišem. Kada se oči odlede, te prosute, šarene perle prošlosti više ne izgledaju kao haos. Svaka od njih je bila poklon, i sve one, tako rasute, konačno imaju smisao.

Zato ih puštam da se i dalje prosipaju, svesna da "nevidljiva" nit drži sve moje svetove na okupu. Danas, dok gledam u ovaj novi dan, ne tražim garancije niti savršenstvo. Dovoljno je što gledam slobodnim, odleđenim očima. I što znam da je svaki trenutak, ma koliko sitan ili rasut, samo još jedna dragocena boja u ovoj jedinstvenoj, mojoj priči koja tek treba da se ispiše.

GRAM ZLATA

Za mene svi kažu da sam dobar slušalac. Istina, mogu da slušam čoveka dok ne ispriča svoju priču i ako ništa ne pita, ja se neću oglasiti. Nikada nisam bila pričalica. Ali to ne znači da nemam šta reći. Naprotiv, te reči se sliju negde u dubinu mog bića. Verovatno otuda i ovaj "nagon" za pisanjem.

​Ćutanje je zlato. To baš nisam razumela kao mala, ali su mi objasnili šta to znači. I ja sam se nekako držala toga, iako ni gram zlata videla nisam (smeh). Međutim, iako sam u kasnijim godinama nastavila da ne budem pričalica, nisam to činila zbog te rečenice koju sam još kao dete čula. Nekako sam jednostavno izrasla u takvu osobu. To sam ja - ona koja sluša sagovornika, ne upada u reč i poštuje tuđi prostor. Slušam.

​Zato svi znaju da mogu da mi se izjadaju. To, naravno, ima svoju cenu; ponekad ume da bude neverovatno iscrpljujuće nositi teret tuđih života, i prava je sreća što se ne dešava prečesto. Pokušavala sam sebe da "prevaspitam", da progovorim dok slušam monolog... ali ne ide. Ne umem drugačije.

​Dok slušam, ja ne čujem samo gole reči, čujem i ono što se prećuti, skriveno između redova, u dahu ili naglom prekidu rečenice. U toj svojoj tišini naučila sam da razumem druge.

​I zato, pošto ne umem da menjam svoju prirodu, pronašla sam kompromis. "Papir" je postao moj jedini ravnopravni sagovornik. On ne upada u reč, ne traži brze, površne odgovore i ima beskrajno strpljenje za sve one talase misli koji se u meni skupljaju. Pisanje je, zapravo, samo produžetak mog ćutanja - ali onog koje je konačno našlo svoj pravi oblik i oslobodilo se na belini ekrana.

Na kraju, shvatam. Moje ćutanje nije nedostatak hrabrosti, nego prostor gde reči sazrevaju. Ne uspevam da promenim sebe i postanem pričalica, ali zato učim da glasno razgovaram preko tastature. Ona, koja će prvo dobro da sasluša svet pun buke, pisanje ostaje jedini način da budem ono što jesam. A ćutanje, možda i jeste ponekad zlato.

*sliku je generisao Gemini

Bonton nije mrtav, samo je postao tiši

Pripadam generaciji X i verujem da je bonton mnogo više od skupa krutih dvorskih pravila - on je pitanje karaktera. Godine tu ne igraju ulogu, već unutrašnji kompas koji nosimo.

Možda će neki morati da guglaju šta ta reč uopšte znači (iskreno se nadam da neće), ali činjenica je da smo digli ruke od njega. Zagubio se u moru trica i kučina, a sa njim smo se zagubili i mi.

Nedostatak bontona se svakodnevno primećuje, kako u marketu, tako i u prevozu. Ljudi više ne neguju lepo ponašanje (čast izuzecima) i čak se više i ne stide toga. Postalo je normalno proći kroz prolaz ne sačekavši onog drugog, ili se progurati u red bez izvinjenja. Taj izostanak stida je možda i najstrašniji deo – jer dokle god se stidimo, mi smo još uvek svesni da smo pogrešili. A kad nestane stid, nestaje i potreba da budemo ljudi (čak se i neke životinje postide).

Nedavno, pokušavajući da izađem iz autobusa, doživela sam situaciju koja je prevazišla granice pristojnosti. Bukvalno je rulja nasrnula na mene i još par putnika koji smo pokušavali da izađemo. Bila sam šokirana, a potom besna. Taj trenutak kada te gomila gazi jer su njihovi ciljevi važniji od tvog prostora, nije samo pitanje: "Gde sam ja ovo"? Da li su ovo ljudi koji bi sutra, da zatreba, samo prošli pored tebe na ulici? Ne da ne bi pomogli, već bi te dokusurili u toj svojoj žurbi ka nigde.

Iz te rulje, gotovo nestvarno, izdvojile su se dve žene. Dok se ostatak mase borio za santimetar prostora, njih dve su predstavljale zaboravljeni kodeks. Samo su stale sa strane. Nisu se gurale, nisu vikale. Napravile su prostor, pružile ruku i pogledale nas onim pogledom koji kaže: "Vidim te. Čekam." U tom trenutku, taj njihov gest nije bio samo bonton. Bio je to čin dobrote. Dokaz da ljudskost, iako pritisnuta, još uvek diše negde ispod te potrebe da se bude prvi u redu za – šta tačno? Za brži dolazak u ništa?

Robot koji ne igra kolo

Da se ne lažemo, dobro bi mi došao jedan robotić za kućne poslove. Mislim, kome ne bi?

Ne bih zanovetala, prepustila bih mu samo par stvari da odradi po kući i meni bi bilo dovoljno. Samo ne spremanje hrane. Uostalom, oni i rade po zadatoj komandi, ako ne pobrljave. I da, ne bi morao da zna da igra kolo.

Dok bi on tako tiho zujao po stanu, brisao prašinu ili slagao stvari pod konac, ja bih se povukla u svoju odaju – kuhinju. Tamo mašine nemaju šta da traže. Prepustiti šporet i šerpe nečemu što nema dušu, za mene bi bilo svetogrđe. Robot može da uradi sve tačno (nadam se), ali ne ume pod prstima da oseti kada je testo spremno, niti ume da ubaci prstohvat ljubavi u supu. Spremanje hrane nije prosto mešanje sastojaka – to je čista emocija.

I dok bi gvozdena mašina jurišala da uštedi vreme, ja bih ga u kuhinji namerno usporavala. Za mene to nije običan kućni posao, već ritual. Listanje stare, rukom ispisane sveske sa receptima moje majke, miris kafe i ručka koji se polako krčka na šporetu – to su stvari koje me vraćaju u neko sporije vreme. Zato algoritam gubi bitku protiv šerpe.

Sve i da imam najsavršeniji model sa ugrađenim senzorima za temperaturu i gramažu, on nikada neće razumeti suštinu. Postoje stvari koje se ne mogu kodirati.

Neka njemu ta njegova savršena, hladna čistoća. Meni su ipak draži mirisi, sećanja i onaj topli, životni nered bez kojeg kuća nikada ne može postati dom.

A oni što igraju kolo, neka to rade na drugom mestu.

*sliku generisao Gemini

Kada se svetla ugase, ostaju najsvetliji

Koliko prijatelja imate na Facebooku?

​Stotine? Hiljade? Brojke na ekranima blješte, lajkovi se množe, a privid društvenog života nikada nije bio veći. Ali, zapitajte se na trenutak - koliko njih sa te liste će vam zaista pomoći u nevolji? Koliko njih će se probuditi zbog vas usred noći, obući se bez suvišnih pitanja i doći na vaš prag jer vam je teško?

​Neretko ljudi brkaju pojmove prijatelji i drugovi. To jednostavno nije isto. Sa drugovima se smeje, ispijaju se kafe, dele se salonske priče i slavlja. To je lako. Ali kada se nađete u nekoj životnoj situaciji, u nekoj od onih oluja koje život nenajavljeno nanese, brzo ćete uvideti razliku.

​Lako je biti prijatelj u miru, kada nema problema i kada se veseliš. Međutim, ostati tu u trenucima kada je teško, iz bilo kog razloga – to nije samo izazov. To je test koji se svaki put iznova polaže.

​Na tom testu se ne drže govori. Pravi prijatelji ne pitaju mnogo, oni delaju, što bi se reklo. Zapravo, sa njima nema mnogo priče dok se neki problem ne reši. Dok drugi analiziraju, šalju protokolarne poruke saosećanja ili čekaju da ih pozovete, oni su već tu, sa rukavima podignutim za akciju. Tek kada se prašina stiška i prepreka sruši, sedne se za sto i razgovara. Pre toga -  postoji samo prisustvo koje dela.

​Prijateljstva opstaju i ruše sve prepreke pred sobom. Ona ne znaju za izgovore, daljinu ili umor. Jer, na kraju krajeva, pravo prijateljstvo je isključivo dvosmerna ulica - ona koja nikada nije slepa i u kojoj ne postoji znak "stop". Sve teče slobodno, bez kočnica i bez straha da ćete na kraju ostati sami na pustom kolovozu.

​Za rešavanje tog teškog, noćnog testa ne dobija se diploma, niti bilo šta materijalno. To je nagrada koju ne možeš kupiti novcem. Ona se zarađuje samo kada imaš čistu dušu i srce ispunjeno ljubavlju - i sa jedne i sa druge strane.

​Na kraju, kada se svetla ugase, shvatiš da ti u mraku nisu ostale stotine virtuelnih imena, već samo oni najsvetliji, koji ćute i čuvaju ti leđa. Jer suština je upravo u tome - prijateljstvo je glagol, a ne imenica. Ono se ne poseduje u spisima i listama, ono se dokazuje u delima. I to je sasvim dovoljno za čitav jedan život.

​Ja ne sumnjam, ja sam svedok onome što jeste.

Sa posvetom

Dadi, Maretu, Miši, Gagi i Miki

Bivši ljudi

Zatvorila sam jednu knjigu. Ne onu koju trenutno čitam, već onu u kojoj žive ljudi koji su nekada bili deo mog sveta. Nisam ih ja upisala u te stranice – sami su izabrali svoje mesto. I tako su, od nekadašnje sadašnjosti, postali prošlost. A mogli su pisati sa mnom i budućnost. Mogli su, da su samo hteli.

A nisu. I to je u redu. Jer, knjige se ne čitaju unazad.

Kada jednom prelistaš poglavlja u kojima, istinu govoreći, nisu igrali glavne uloge, shvatiš da su u jednom trenutku jednostavno prestali da pišu replike. Počeli su da ćute. A ja sam naučila da ne prevodim tuđu tišinu. Jednostavno sam sklopila korice sa uzdahom olakšanja koji dolazi kada konačno priznaš sebi da nekima nikada i nije bilo mesto u sledećem tomu.

Od malih nogu nas uče da su odnosi vredniji što duže traju. Ali vreme je varljiva kategorija. Možeš sa nekim deliti decenije, a da u sadašnjosti nemate više nijednu zajedničku tačku. Bez gorčine, svako krene na svoju stranu i tako se udaljimo – bez potrebe za objašnjenjima i pravdanjima. To je onaj tihi, nevidljivi proces u kojem se krugovi prirodno zatvaraju, a mi prećutno prihvatamo da su nam se putanje prosto razišle.

Možda će neko od njih poželeti da ponovo otvori te korice, ali one su sada preteške. Kada jednom svesno skreneš sa puta kojim smo zajedno išli, izabrao si svoj pravac. Povratka na stare stranice nema, i u tome nema mesta ljutnji.

Svako neka nosi svoj krst. Ja sam svoj odavno olakšala – tako što sam ih pustila da ostanu tamo gde su sami izabrali da budu. U poglavljima koja sam prerasla.

Između tačke i novog zareza

 

Petnaest godina. Toliko dugo na ekranu titra kursor mog digitalnog dnevnika. Petnaest godina pisanja, sazrevanja i seciranja sopstvenih viđenja života, ličnih iskustava i onih svakodnevnih društvenih fenomena koji nas okružuju. Moj blog je prostor u kom mislim naglas. Kroz njega sam evoluirala: od običnog posmatrača do pisca sopstvenog života.

A onda je, u sekundi, cela ta petnaestogodišnja arhiva mogla postati samo spomenik onome što je bilo.

Taj prokleti autobus je jednog ponedeljka presekao moj dotadašnji svet. Bila sam na samo metar i po od smrti. Saobraćajna nesreća je mogla da stavi tačku tamo gde je trebalo da stoji samo zarez – ali na moju sreću, i na sreću onih koji me vole, tačka se pretvorila u novi početak. Volim u šali da kažem da “čika Pera”, onaj što vodi evidenciju na nebeskoj kapiji, još uvek nema moje ime na svom spisku. I hvala nebesima što je tako.

Posle tog dana, moj život se promenio u svakom pogledu. Naučila sam da cenim postojanje mnogo više nego pre. Ipak, najveća transformacija dogodila se upravo tamo gde me sve ovo vreme najviše ima – u mojim rečima.

Oduvek sam bila neko ko obraća pažnju na detalje, na sitnice koje život znače. Kada se nađete tako blizu ivice, reči izgube potrebu da ugađaju ili da se bave nevažnim stvarima. Moj stil je preko noći ostao bez filtera i svake površnosti. Pisanje je postalo ogoljenije, oštrije i dublje. Svaki gutljaj kafe, svaki miris, svaka proživljena emocija postala je glasnija, a čula su se izoštrila do maksimuma.

A povratak sa te ivice bio je sve samo ne lak. Prvi meseci nakon nesreće bili su čist hod kroz pakao. Kada se prašina i lom tog prokletog autobusa slegao, počeo je tihi, nevidljivi rat sa samom sobom. Nisam odmah prepoznala simptome. Anksioznost se uvukla nečujno, praćena depresijom, a ubrzo su se sklopile i teške, posttraumatske kockice.

Kada su me ti nevidljivi ožiljci konačno odveli pred „bele mantile“, znala sam da moram da preuzmem kormilo. Sama sam potražila psihološku podršku. Život me je, mnogo pre ove nesreće, naučio jednoj surovoj, ali lekovitoj lekciji: ako se sama ne boriš za sebe, neće ni drugi. Pokucati na vrata psihijatra i psihologa bio je moj najviši čin borbe.

Ta borba, da budem sasvim iskrena, traje i danas. Ja se i dalje rvem sa PTSP-om. Beli mantili su mi neizmerno pomogli, ali lavovski deo posla bio je moj sopstveni, mukotrpni trud. Iza mene je godina intenzivnog vežbanja – pukog ulaska i izlaska iz vozila gradskog prevoza i svesnog disanja po tehnici 4-7-8 u trenucima kada me anksioznost divljački ščepa i vuče na dno. Danas, zahvaljujući tome, mogu da se vozim na kraćim relacijama. Svaka ta kratka vožnja je moja lična pobeda.

Pa ipak, ona konkretna trasa, ona koja je mogla biti pogubna po mene, za mene je još uvek daleka i nepremostiva. Ne želim da prognoziram kada ću krenuti tim putem, niti da li ću ikada. To ne znam. To ostavljam budućem vremenu.

Sada, još uvek biram bezbednije rute i kraće relacije, ali na papiru nemam potrebu da se povlačim. Tamo zakoračujem hrabro.

Odskora, uz blogersku, preuzimam i stolicu kolumnistkinje. Sa sobom ne donosim samo petnaestogodišnje iskustvo kucanja po tastaturi – donosim ožiljke sa kojima i dalje živim, ponovo naučene lekcije, duboku zahvalnost i pravo na sopstveni tempo. Moje pisanje više nije samo beleženje misli – ono je glas žene koja je preživela, koja svakog dana bira da prodiše kroz strah i koja sada ima odgovornost da o svetu piše bez maski, iskreno i širom otvorenih očiju.

Izvor: portal Domus radija

Pismo maloj Sanji

Draga Sanjice,

Sedi malo tu, uz reku, i spusti to naliv-pero na trenutak. Znam da tvoje strpljenje nema granica, ali želim da ti šapnem nešto što će ti sačuvati srce za one koji to zaista zaslužuju. Dok posmatraš kako voda odnosi suvo lišće, nauči da ne držiš grčevito sve što odlazi, već da čvrsto prigrliš ono što te gradi.

Iskoristi svaki sekund na selu. Trči za životinjama dok ti dlanovi ne zamirišu na krzno i slobodu. Nemoj da štediš tabane – uleti u tu najgušću, visoku travu dok ti se ne zamuti pred očima od silnog zelenila. Lezi pravo u poljsko cveće, neka ti latice budu jastuk, i gledaj u to svetlo plavo nebo dok ne osetiš da si i ti deo njega. I ne preskači nijedno drvo. Popni se na svaku granu koja može da te izdrži, jer se odatle svet vidi onakvim kakav zaista jeste – jednostavan, tvoj i bez žurbe koja će te kasnije sustizati.

Ukradi koji sat više na onom ujakovom čamcu na Dunavu. Gledaj u taj plovak koji miruje na površini kao tvoja misao pre nego što je zapišeš. Upijaj tišinu. I vrati u reku sve ribe koje upecaš; neka tvoj prvi ulov bude lekcija o darivanju slobode. To je tvoja prva vežba iz bliskosti – one koja ne traži buku, već prisustvo.

Istraži svaki kamen Sirmiuma, svoje Sremske Mitrovice, tvog sa ponosom izgovorenog, rodnog grada. Ne daj da se zaboravite, jer gradovi pamte samo one koji su ih istinski koračali. Prepešači sve ulice, prođi kroz spomen-groblje idući ka centru što češće, upijaj tu mirnu šumicu svakog dana. Upamti nazive ulica u kojima ćeš odrastati, jer će ti ta imena jednom biti šifra za povratak kući kada se u velikim gradovima izgubiš.

Bori se svim srcem da ubediš tatu i mamu da se preselite u Novi Sad. Reci im da te tamo čekaju šire ulice i Dunav koji teče gospodskije od Save. Traži taj mir ravnice dok još imaš vremena da u njoj pustiš korenje. Ipak, ako te put, uprkos tvojim molitvama, nanese u Obrenovac – mesto koje te nikada neće voleti – prihvati tu hladnoću kao štit. Ne troši svoje najlepše rečenice na one koji ih samo pretrče pogledom, niti svoje emocije na zidove koji ne odjekuju tvojim glasom. Čuvaj svoju energiju, jer će ti tu, u tom sivom mestu, srce biti slomljeno na način koji ne ostavlja nadu da će ikada ponovo biti celo.

Tu ćeš naučiti šta znači tišina koja boli i praznina koja se ničim ne popunjava. Ipak, ne okreći glavu, jer će ti se baš tu desiti prva velika ljubav. Ona će biti dokaz da srce može da cveta i na betonu koji mu ne prija. Čuvaj taj drhtaj, jer će te on naučiti da lepota ne zavisi od mesta, već od onoga koga u tom mestu prepoznaš.

Izdrži, Sanjice. Jer pored te ljubavi koja će te oblikovati, tu ćeš dobiti i svoj najveći dar – brata. On će biti tvoja stena, tvoj najmudriji savetnik i tvoj jedini pravi razlog da tom mestu ipak oprostiš što ti je uzelo nešto najmilije. On će biti tvoja deset godina mlađa savest i ruka koja te drži na zemlji kada tvoji snovi postanu preteški.

I piši. Piši još više. Nemoj da se stidiš mastila na prstima. Svako slovo koje sada urežeš u hartiju biće tvoj najčvršći oslonac u svetu koji će postati prebrz, previše bučan i suviše digitalan.

I zapamti ono najvažnije: tvoja majka ti je ostavila svoje nasleđe od mastila. To je nit koja se ne prekida odlaskom. Duguješ joj tu knjigu, onu obećanu na mestu gde šapati postaju večnost. I ispunićeš to, kad god to bilo, jer si ti čuvar vaših zajedničkih uspomena i arhitekta sopstvene budućnosti. Sagradi svoj svet od slova od kojeg niko neće imati ključ osim tebe – to će biti tvoja najsigurnija kuća, jedini dom koji ti niko ne može oduzeti, gde god da te život odvede.

Voli te tvoja odrasla Sanja iz Beograda, ona koja je naučila da špijunira život i da u svakom sivilu pronađe nit zlata.

Biti sebi bitan

Zamislite svoju listu obaveza. Gde se vi nalazite na njoj i ima li vas uopšte? Kad kažem obaveza, nemojte bukvalno shvatiti. Ali svakako, zapitajte se jeste li naslovna strana ili fusnota u sopstvenom životu?

Često trošimo i misli i reči zbog tuđih očekivanja i rokova koji ne pripadaju nama. Dan nam prođe u rešavanju tuđih kriza, dok naša sopstvena unutrašnja tišina vrišti – ona ostaje potisnuta negde na dnu stranice, sitnim slovima koja niko ne čita, a često su jako bitna.

Pitam vas, iskreno, kada dođe trenutak pred spavanje, kada se svetla ugase: Kome ste danas rekli "da", a da ste istovremeno sebi rekli "ne"?

Godinama nas uče da je vrlina biti tu za druge. I jeste. Ali, ako ne postojimo za sebe, naša pomoć drugima postaje samo transakcija. Biti sebi bitan često se pogrešno meša sa sebičnošću. No, ima li veće sebičnosti nego ponuditi svetu svoju ljušturu, dok je suština ostala zanemarena i zaključana u podrumu sopstvenog postojanja?

Šta se desi kada odlučite da budete na naslovnoj strani svog života? Da li se javi glas krivice? Prava bitnost počinje u malim, skoro nevidljivim rezovima – kada ne odgovorite na poruku odmah ili kažete da ste umorni. Dajete sebi slobodu da nešto ne morate i birate trenutak sopstvenog delovanja.

Poenta nije u rušenju mostova ka drugima, već da konačno izgradimo onaj najvažniji – most ka sebi. Jer, ako vi niste dobro, niko oko vas zapravo ne dobija vašu najbolju verziju, već samo vašu senku. Mi dugujemo sebi onu vrstu pažnje koju tako nesebično poklanjamo drugima. Zamislite da ste ono najfinije nalivpero... ono koje ostavlja mrlju na kažiprstu ako ga predugo stežete dok pišete tuđe sudbine.

Biti sebi bitan znači i dozvoliti sebi pravo na "prazan list" – dan u kojem niste postigli ništa vidljivo, ali ste se "čuli" sa sobom.

Povlačenje u tišinu nije hir. To je najviši oblik samopoštovanja. Kada jednom naučite da čitate sopstvene potrebe, više vas niko ne može naterati da budete samo sporedni lik u tuđim scenarijima. Shvatićete da vaša vrednost ne zavisi i nikad nije - od toga koliko ste nekome bili korisni, već od toga koliko ste sebi ostali dosledni.

Kada biste danas pisali pismo osobi koja vam je najvažnija na svetu, da li bi na koverti stajalo vaše ime?

Između košmara i ružičastih snova

 

Sanjamo svaku noć, ali se ne sećamo svega. Zapravo, možda je tako i bolje. Verovatno jeste.

​A šta je sa onim snovima kojih se sećamo? Kako se vrši ta selekcija? Jer, budimo iskreni, ti preživeli fragmenti nisu uvek lepi. Često su to upravo oni koje bismo najradije izbrisali.

Ipak, s vremena na vreme, kroz to gusto sito podsvesti proleti i poneka nit čistog, vazdušastog spokoja. To su oni ružičasti snovi, meki i topli poput starog ćebeta, koji nas ne bude lupanjem srca, već nas ostavljaju da plutamo u nekom čudnom miru dugo nakon što otvorimo oči. U tim trenucima mozak nam poklanja predah, crtajući svet onakvim kakav bi mogao biti da nema strahova. Iako ih ne pamtimo onako oštro i precizno kao košmare, ti bljeskovi su nam preko potrebni. Oni služe kao emocionalni balans i utočište koje nas podseća da u sebi i dalje nosimo mir, a ne samo strahove.

​Kažu da psihologija ima odgovor i na to zašto nas košmari proganjaju i na javi. Ako sam dobro razumela Junga, taj naš "unutrašnji filter" nije pokvaren - on je zapravo vrlo precizan. Ružni snovi nisu greška u sistemu. To je susret sa onim delovima nas koje preko dana uporno guramo pod tepih, krijemo kako od drugih, tako i od samih sebe. Psiha namerno bira da zapamtimo baš te neprijatne slike koje su tu da nas nateraju na suočavanje.

​Dok spavamo, u nama se odvija onaj teški, rudarski posao podsvesti o kojem retko razmišljamo (kako ko). Kao da sećanje propuštamo kroz neko gusto rešeto - zadrži se samo ono što je bilo dovoljno glasno, dovoljno bolno, da ne proleti kroz te tesne proreze zaborava. Te slike koje preteknu do jutra nisu tu slučajno. One su poruke koje nam kucaju na vrata, a koje mi uporno odbijamo da otvorimo. Iako te teške snove isprva doživljavam kao neku vrstu noćne kazne, oni su zapravo najsiroviji način na koji se mozak čisti od svega onoga što smo tokom dana prećutali.

​Iza REM faze krije se zapravo čitav jedan noćni pogon. Dok nam oči titraju pod kapcima (rapid eye movement) mozak pokušava da uvede kakav-takav red u sav onaj haos koji smo proživeli tokom dana. Ne pamtimo mi te snove jer su nam dragi, već zato što nas naglo izbace iz kreveta, ostavljajući nas da sedimo u mraku sa srcem u grlu. To su oni trenuci nabijeni sirovim strahom ili tugom, koje mozak pokušava da "svari" dok smo nepomični. To je njegova, često surova, noćna terapija - suočavanje sa emocijom koju na javi nismo imali hrabrosti da pogledamo u oči.

​Ponekad se, međutim, taj fini mehanizam saplete o sopstvenu logiku i baci nas u onaj jezivi procep koji zovemo paraliza sna. To je onaj trenutak kada se svest probudi pre fizičkog bića, pa ostaneš zarobljen u sopstvenom telu koje odbija poslušnost. I dok nas ta nepokretnost zapravo čuva da ne potrčimo u snu, u tom vakuumu se dešava ono najgore. Ono što je trebalo da ostane zaključano duboko u podsvesti, odjednom dobija formu i bukvalno iskorači pred nas, tu, pored kreveta.

​Osećaj je paralizujući, u svakom smislu. To je trenutak u kojem nas sopstvena glava primorava da budemo prisutni dok se suočavamo sa onim od čega smo najviše bežali. Možda takve trenutke pamtimo najduže jer u njima nema bezbedne distance. San se više ne gleda kao film, on se proživljava svakim delom našeg bića, svakim nervom.

​Na kraju, ta selekcija se ne vrši po principu lepote, već po principu hitnosti. Pamtimo ono što nas "žulja i bode", jer nas upravo taj bol tera da se ujutru probudimo makar za mrvicu svesniji sebe.

Optička varka života

Moj posao mi je pored brojeva, tabela, malo matematike i informatike, doneo i dioptriju za blizinu. Već 15 godina sam u plusu a odskora i u minusu. Dioptrija za daljinu je duplo manja od ove druge. Ali minus u životu je mnogo veći od ovog oftalmološkog. Da mogu, oslonila bih se na matematiku, jer onda bih mogla ukrstiti plus i minus pa bi rezultat bio u plusu. Ali, avaj. Život ovde ne sarađuje sa matematikom.

Taj novi "minus" koji sam dobila za daljinu, koji se uvukao u svaku poru moje svakodnevice, nije samo staklo. To je ona nova oštrina kojom vidim budućnost - nepoznatu, ponekad neizvesnu a kad-kad i veoma tešku. Taj isti minus me tera da gledam gde još nisam spremna da kročim. Prelio se na čitav život, on je nemir koji donosi daljina.

A onda, kada stavim naočare za blizinu, svet se vraća u normalu. Tu je moj "plus". To je moja sigurnost. To su slova na ekranu, papir, moje stare navike, ljudi koje volim, detalji koji čine život vrednim. Taj plus je topao, poznat. On je moj štit protiv te famozne daljine.

Matematika je ovde zakazala jer ne dozvoljava da se minus i plus ponište. Tada bih dobila jednu savršenu nulu, gde bi sve bilo u nekom balansu i na nekom novom početku. Mi, ljudi, nismo stvoreni za nulu. Mi smo stvoreni za oscilacije. Naš život nije zbir dioptrija, već proces stalnog prilagođavanja fokusa. Nekada moramo da gledamo u "minus" - u ono što je daleko, nepoznato i hladno, da bismo znali kuda idemo. A nekada, hitno nam treba "plus", da nas podseti na toplotu onoga što držimo u rukama.

Možda je prava veština življenja upravo u tome: znati kada skinuti jedne, a staviti druge. I, što je najvažnije, ne plašiti se onoga što vidimo, bilo da je u pitanju oštra vizija budućnosti ili meka toplina sadašnjosti.

Za sada, još uvek vežbam taj prelaz. Ali jedno znam: i sa plusom i sa minusom, slika je - moja.

Pitam se, kroz kakve naočare vi danas posmatrate svet? Da li vas plaši ono što je daleko, ili vas greje ono što vam je nadohvat ruke? Da li ste vi možda uspeli da budete na nuli, ili ste samo u plusu? A možda ste neki kao ja, u minusu? U toj optičkoj varki je sva "čarolija" života. Jer uprkos svemu, vidimo jasnije kad smo u minusu.