Mozda zato, sto sam odrasla u porodici a i u sredini gde se nije pravila rasna i ostala razlika medju ljudima, ja sam uvek na sve gledala istim ocima. Zato sam, ne cesto, ali ipak gledana ispod oka od strane pojedinaca. Nisam se uklapala u necije sablone i tome slicno.
U vreme kada su tek zaziveli neki servisi preko mobilnih operatera i kada smo se dopisivali pod raznim nikovima ili cak svojim imenima a da nismo imali razmenjene brojeve, zezali smo se i lepo druzili, a kasnije smo se i upoznavali, onako grupno. Raznih ljudi i cudi bese... Ali, samo da spomenem da i danas posle mnooooogo godina imam za prijatelje te neke ljude koji su mi onda bili samo nick sa tamo nekog sajta. A u svakom druzenju, pa i virtuelnom dodje do zblizavanja, zar ne?...kao i u ovom slucaju. Ali (vecito ali) ta zainteresovanost je bila jednosmerna, i to sa njegove strane. Ja ga nisam izdvajala iz grupe ostalih, nije mi bio poseban bas po nicemu. Ali ja njemu jesam. Kada sam skontala kuda vodi sve to, shvatila sam da moram reci otvoreno da nisam zainteresovana za nista drugo osim druzenja. Medjutim, kod njega je proradila sujeta, bes ili sta vec, pa je postao malo navalentan. To me je onda odvratilo i od dotadasnjeg druzenja. Razocarala sam se (trenutno) mozda malo i plasila, medjutim, sinula mi je genijalna ideja (koju sam ubrzo i realizovala). Kako nikada ni sama nisam bila neprijatna i nisam volela zategnute odnose, niti prepirke, odlucila sam da mladog gospodina nekako "primirim" i ponovo uspostavim normalnu konverzaciju. Mislim, mogla sam ja to da prekinem i da mu se vise nikada ne javim na grupi (i dalje se sve odvijalo u virtuelnom svetu). Usledila je razmena brojeva telefona i poceli smo da kuckamo sms-ove i vrlo brzo smo se i culi. Kako je njegov cilj bio da se sto pre upoznamo (a meni je u glavi samo moj cilj - da ga realizujem) pricom sam ga navodila da me pita sta sam ja htela (ehh, muskarci). On se skroz opustio, bio je siguran u sebe, postao je opet prijatan. A ja - ja nisam mogla da zaboravim neke verbalne neprijatnosti i to samo zbog toga sto ne zelim nista vise osim druzenja. Zato... Nekako dodjosmo do teme u kom kraju ko zivi...bla, bla... i one uobicajene - volis li kupanje, suncanje itd. "Naravno da volim, ali kako imam tamniji ten, i ne moram da se cvarim na Suncu" -rekoh mu. Normalno da je usledilo pitanje - kako to mislim, tamniji... I najzad rekoh laz koja je pokazala pravo lice doticnog mladica. Istog mladica koji je govorio da je sirokih vidika, da ne pravi razliku medju ljudima po nacionalnim i ostalim osnovama itd. itd... "Ja sam romkinja" (a gledam svoju belu kozu koju cuvam od jakog Sunca) -rekoh tisim tonom. Onako, kao da je to istina, kao da me je sramota toga sto sam. Usledila je neprijatna tisina. Prekinula sam je recenicom - "nadam se da ti to ne smeta"? Posle par sekundi, rece mi da mu ne smeta, ali to je sad bila njegova laz. Da bih prekratila "muke" izustih da cemo se cuti ponovo da se dogovorimo o tom nasem susretu. I pogadjate - naravno, nikada vise mi se nije javio, a na grupi ga vise nije bilo. Nestao je. Samo zato sto sam rekla da mi koza nije bele boje. U isto vreme, osetila sam i olaksanje, jer sam ga od sebe udaljila - sto mi je i bio cilj ali i razocarenje jer sam shvatila kako ljudi razmisljaju. I da tako malo treba da se sve "pokvari". Jer, ma koliko mi pricali kako nismo puni predrasuda, da nam mnogo toga ne smeta - to u stvari nije tako. Nekada nismo iskreni ni prema sebi samima. A to nije fer, zbog nas kao i zbog te neke druge strane, tj. osobe. Valjda cemo jednom nauciti da se ljudi ne gledaju kroz boju koze i nacionalnu pripadnost, vec koliko vrede kao licnosti, koliko su ljudi - LJUDI?!
