ZELJA

Od juce, podstaknuta izjavom jedne prijateljice, pocela sam i sama da razmisljam o ZELJI. Ne konkretnoj, vec samoj reci. A posle sam se zapitala: imam li ja neku zelju a da pri tom nije tipa - vise novca, putovanja i tome slicno? Postoji li nesto sto zelim a nemam, ili imam, a zelim da ostane ovako kako je?

Moja prijateljica je pozelela da se zaljubi. Kada je to izgovorila na glas, u meni se nesto "razlilo". To je valjda ona unutrasnja nesputana reakcija. Bilo mi je tako simpaticno kada je to izgovorila, ali u isto vreme i cudno(ali samo na kratko). Razumela sam njenu zelju, jer biti zaljubljen je predivan osecaj. No, to toplo osecanje me je drzalo iznenadjujuce kratko jer sam se vec prebacila na sebe i tada sam ja rekla na glas - ja ne zelim da se zaljubim. U stvari, vise i ne znam da li zelim da mi se to desi. Mozda lazem samu sebe. Da li je sad ovo priznanje? Iskrenost prema samoj sebi, pisanim putem? Ne znam ni sama. Zelim li da se zaljubim ponovo? Pa nije to nesto sto se narucuje, to se desi... A ja se u stvari plasim ponovnog zaljubljivanja, jer ono vodi ka ljubavi a ljubav...ona zna da boli... Odoh sad predaleko. A zelja je bila - da se zaljubi(m). Ona, ja...

Za pocetak, pozelecu svojoj dragoj prijateljici da se zaljubi, a sebi... neka se desi ako treba. A verovatno da treba i hoce. No, ko pita mene. Uvek se srce pitalo. A moje je da pozelim ZELJU.
P.S. sama ZELJA da napisem ovaj tekst je bila inicijalna kapisla da priznam samoj sebi svoju ZELJU. A moja prijateljica uvek zna pravi trenutak da kaze sta treba, makar to bila i njena ZELJA.

I AM ADDICTED

   Ja sam zavisnik...ovisnik...whatever. Meni je svejedno koju rec cu izgovoriti, napisati, znacenje je isto. Mozda se neki nece sloziti sa ovim iskazom, ali i to je normalno. Po pitanju pomenute reci, ponavljam, meni je svejedno. Kako sam odrasla u multi etnickoj sredini, obe reci su mi "domace" i podjednako ih koristim. Nikada nisam razmisljala kada izgovaram bilo koju od njih da li treba... 
   By the way, I am addicted... ali ne pojasnih cega, o cemu. To i jeste poenta ovog posta. 
   Zivimo mnogo drugacije u poslednjih par godina, nezdravo, brzo, i iz tog razloga nam mnogo stvari promakne. A posledice toga ponekad su nenadoknadive. Iz dana u dan, pocinju da mi nedostaju mnoge stvari iz mog, ne tako davno proslog zivota. Zato mi se i namece pitanje - jesam li postala zavisnik o nekim stvarima, ljudima?
   Pre svega, zato sto zivimo brzo sve manje vremena imamo za druge osobe, manje i vise nam drage. Sve je manje zive komunikacije, a ja sam ovisnik o istoj. Zavisnik sam tih reci koje se pretacu u recenice, price... Ovisnik sam tih lepih, duhovitih, filozofskih razgovora. Toga je sve manje, a mene to izjeda. 
   I klima se u poslednjih par godina mnogo promenila, pa nekada jesen lici na prolece i obratno. U doba mog detinjstva znala sam tacno kada pocinje koje godisnje doba i dokle je koje trajalo. Te granice su se ispomerale, i vise nije kao pre. Nedostaje mi miris poljskog cveca u prolece, nedostaju mi letnji topli pljuskovi, jesenje lisce i beli sneg u zimu. Ovisnik sam sva cetiri godisnja doba, ali bas onakvima kakva su nekada bila i kakva treba da jesu.
   Razvojem tehnike, tehnologije...svi smo sad nesto postali moderni. Komuniciramo preko drustvenih mreza iz svojih kancelarija, soba. Druzimo se jako malo, zatvaramo se u svoj svet koji smo napravili za sebe i ponekad pustimo nekoga u njega. A ja sam ovisnik o dobrim ljudima sa kojima mogu da radim mnogo toga. I da cutim, ali u drustvu.
   Mnogo toga mi nedostaje iz ne tako davno proslog vremena. Zavisim od tih nekih krupnih ili malih stvari...kako za koga. Apsitniram. A ne znam mogu li sta promeniti. Sebe mogu, to i radim...usaglasavam se, poboljsavam, sirim vidike. Ali druge ne mogu menjati. Kako ljude, tako ni okolnosti, ni vremenske prilike. I Sunce ne sija kao nekada, niti vetar mrsi kose. Ne vidim vise ni crteze sa kredom na betonu u naselju. Deca se vise ne igraju kao pre...i ona su nabila svoje glavice u racunare. A uzivala sam gledajuci ih kako se igraju raznih decijih igara, zmurke, skolice, lastisa. Gde je sve to nestalo? Moja dusa je ovisnik i toga...ali apstiniram. 

   Kao da je nestala jedna cela knjiga u kojoj je bilo uputstvo kako se zivi. I sada niko ne zna da se snadje bez nje, jer ipak se nekada bolje, lepse i radosnije zivelo. Sa mnogo smeha, radosti na licima dece i ljudi. 
   Zavisnik sam o tom osmehu koji pokazuje bele zube, koji nam govori da je osobi koja nam je uputila osmeh, drago sto nas vidi. Tako je retko to danas videti, a jos redje osetiti da je iskreno.
   Ja sam ovisnik o tim malim stvarima, koje se cine velikim i nedostiznim jer ih je neko zanemario i ucinio da izgledaju nedostizne. A nije tako. Priznajem, ovisnik sam o nekom lepom, zapravo mnogo lepsem a mnogo jednostavnijem zivotu, koji vise ne postoji. Ja ga uporno trazim, gledam, osvrcem se na sve strane, ali nikako da ga ponovo pronadjem.
   Da, ja sam zavisnik...
   I apstiniram.