KAD...

Kad bi moje misli bar jednom mogle da se unormale i skupe na gomilu...kad bi mogle malo da miruju, da se malo opuste, budu manje pokretljive...kad bi...
Ko to tera misli moje da se roje, ko ih to toliko "dira" i ne da im mira? Ma nije ovo pesma, nisu ovo rime, vec samo na prvi pogled se tako cini. Eto meni ponekad tako "ispadnu" svakojake reci i rec'ce... i neke od njih se same od sebe pretvore u nesto sto nije proza.
Nije mi ni bila namera da sad pisem nekakvu pesmu, cak nisam ni u raspolozenju za tako nesto. Ali nesto moram skrabati. To ja tako zovem kada dobijem "napad" pisanja. Pa da, ovo su moje skrabotine koje su proizvod mog unutrasnjeg zbivanja. Nekada lepog, nekada ruznog...ali nekog desavanja - svakako. Nista se i ne desava bez ikakvog razloga. On uvek postoji. 
Da li me je povisena temperatura uzdrmala pa sam sad uskomesanih misli uplela prstima po tastaturi, misleci da cu nesto pametno i napisati?
Jesam li u stanju da procenim situaciju u kojoj sam i kakvo ce ovo skrabanje biti, na sta ce da lici, kada ga zavrsim? Hoce li biti samo meni jasno sta sam htela, a sta sam napisala? 
Mozda je bolje da odlozim za neki drugi put, kad mi se misli srede, kad budem i sama znala - o cemu ja to pisem.