Svako mesto ima svojih drazi i cari, svako po na osob daje tu neku energiju i mi je nesvesno uzimamo kao poklon, samo ako znamo da je osetimo i primimo. I nije bitna ta neka ljustura, ta sposljasnost koju primetimo jer ona moze da bude varka. To je nesto sto je lepo samo ocima, a ne celom tvom bicu. Oci gledaju i traze ono sto im prija, samo njima, a dusa oseca i za to joj nisu potrebne oci. U tome i jeste razlika.
U vise
navrata sam procitala u romanima kako su se pisci zaljubljivali u mesta koja su
obilazili, a neki su toliko bili opcininjeni, da su odlucili da se na istom i
nastane. Sada razumem taj osecaj, ako tako mogu da kazem jer se upravo i meni
to desilo. Da, bas tako – zaljubila sam se u ostrvo Krf jos iz daljine, sa mora
dok sam mu se priblizavala, gledajuci ga sa trajekta. Kupilo me je, a da toga
nisam ni bila svesna u tom trenutku. Vec sledeceg je bilo kasno jer me je
osecaj “divnoce” toliko obuzeo da je prosto bilo nemoguce da se i otrgnem
istom. Osetila sam kako me je prigrlilo uz sebe kao nekog koga dugo cekas i
kada ti se najzad vrati ti ne zelis da ga pustis iz zagrljaja.
Mozda ce
nekima ovaj moj osecaj da deluje cudno, ali i ne ocekujem da me svi razumeju.
Pokusacu nekim biranim recima da priblizim moje unutrasnje bure… a vi zamislite
da pricam o drugoj osobi. I nije poenta razlog zasto se to desilo, vec nacin na
koji se to desilo. Znam, i dalje vam “zvuci” bajkovito ili mozda i smesno. No,
ne marim ja… mozete se i smejati, mada nije lepo, ali kako god. Ovaj feeling koji me je obuzeo ne mogu
porediti ni sa cim, a iskreno, veoma je dragocen jer je ispunio celo moje bice.
Zanesenjak, mozda za neke, ali ako me tako kategorisete, znajte da cvrsto
stojim na obe noge. A mozda samo i zivim svoju bajku… Ali, moja je i
fenomenalna je. Moj san, moja bajka tek pocinju… I ne znam gde je kraj i ne
razmisljam o njemu jer od starta imam samo jednu misao a to je da se osecam predivno. A covek u
takvom stanju ne razmislja o kraju. Kad ne mozete da se setite ni datuma, niti
dana u nedelji, kada nemate ni osecaj koliko bi sati moglo biti… To ja zovem
mozak na light mode.
Pogled sa
jedne strane na pucinu, brodove u daljini… Ka nebu gde se tu i tamo pojavi neki
avion ili na drugu stranu ka brdima i planinama – daju mi osecaj slobode i
opustenost neizmernu koja me bukvalno tera da budem srecna. Tako malo, reklo bi
se… je potrebno za srecu, ali cesto je to malo tako nedostizno ili pak dostizno
ali ne sa tim efektom. Mnogo puta sam imala mnogo vise, ali covek u jednom
trenutku kada mu se nesto desi, kao meni sada, shvati da za tu srecu nisu
potrebne materijalne stvari vec one od kojih smo se otudjili, stvari koje ne
pirmecujemo ili guramo od sebe svakodnevno i zato nas, ne samo da ne cine
srecnima, vec nam postaju i strane. Sve te sitnice zbog kojih sada reagujem su
usle u moj krvotok, udahnula sam ih punim plucima, dozvolila sam im da se
raspilave u mom telu, mojoj utrobi… da me obuzmu celu. I zato sam se prepustila
tom osecaju jer mu verujem da me nece odvuci na mesto gde mi nece biti lepo.
Sta vise, mislim da i ne moze jer sam naucila da raspoznajem lepotu upakovanu u
ruzne i neprivlacne sarene papire. Mozda sam zato i nagradjena jer se upravo
tako i osecam, kao da sam dobila neki Bingo. Mojim ocima gledano i jeste tako,
vasim – to vec vi znate. Najvaznije od svega je da uzivam u tim sitnicama koje
nisu mozda krojene po mojoj meri ali eto, zivot me je tako naucio da od
postojeceg znam “prekrojiti” za sebe onako kako meni dobro “stoji” i kako ce
meni da prija.
Ali
ljubav se desi i ne pita ni za vreme ni za mesto…samo nas obuzme. Tako je mene
ovo ostrvo zaljubilo u sebe…kako god to zvucalo. Nagovestaj je dalo iz daleka,
mamilo me, flertovalo sa mnom iz daljine. Kao covek, kao bice…sto u sustini i
jeste na neki nacin jer je prepuno zelenila, tj. zivota. Svaki udisaj je pun
lakoce disanja. Svaki zrak Sunca je toplina, ne na kozi vec mnogo dublje od
nje…do samog srca i duse koji se tope pod tim milovanjem…kao kada vas greju
necije ruke ili telo. Talasi u moru kojima se prepustam su slapovi vode koji se
uvijaju oko mog tela, masiraju i miluju u isto vreme. Taj slani ukus na usnama,
taj beli trag na kozi, zamrsena kosa…to je more sa mnom delilo svoje
dragocenosti.
Lezim na
plazi, zmurim…prepustena toplini dana, vedrini neba i toploti Sunca. Cutim…uzivam
u zvucima talasa koji imaju svoj ritam, svoju melodiju. Samo u momentima kada
naidju skuter ili camac, ti skoro ujednaceni talasi menjaju smer i bivaju
pometeni u svojoj harmniji koju su preneli i na mene.
Telo,
opusteno…prihvata svu tu energiju Sunca i mora koji se nesebicno daju. Ja
oberucke prihvatam sve poklone i ne razmisljam da li treba. Ne zelim da ostanem
uskracena od uzivanje bilo koje vrste. Ne postajem ja ovisnik vec neko ko
pokusava da uspostavi sklad sa prirodom. Mozda je to malo, ali svakako da radim
na tome. Jer, trenutak kada pored svih drugih zvukova vi pocnete da cujete samo
odabrane, govori da se stapate sa prirodom. E to je divan osecaj, kada sam deo
neceg celog. A samo kada sam cela ja se osecam ispunjeno. A cela sam kada
postoji i ona druga polovina. I tako u krug.
Gledam
oblake, koji uvek iznova prave razne oblike. Igraju se neprestano neke svoje
igre. Posmatram tu umetnost koja je potpomognuta vetrom. Kako je to divno kada
mozes uvek da budes nesto drugo, neko drugi. Svi ti oblacici jednog trenutka su
neprimetni a vec sledeceg skupljeni, postaju jedna mocna celina. Ta velicina od
oblaka koja me posmatra, mozda i ispituje moju radoznalost i mastu vec sledeceg
trenutka ce se mozda rasprsiti. Zato hvatam moment da vidim, ugrabim ocima (da,
sada samo njima) taj moment koji je vredan na svoj nacin. Kao sto se i talasi
rasprse na obali o pesak i sljunak, tako i oblaci bivaju razliveni i
transformisani pod naletima vetra i stapanjem sa ostalima. I svaki novi dasak
vetra menja sve, cak i mene koja sam tu nekako sporedna uloga. Ja sam samo
posmatrac i “upijac” nekih lepih stvari, desavanja u prirodi koja uticu na
mene, koja me pune pozitivnom energijom i daju snagu da mi sve ono sto mi se
nekada nije svidjalo sada cini tako prihvatljivo normalnim. Jer lepota
sagledavanja se nalazi u bicu coveka i zato svako od nas moze jednu istu pojavu
da posmatra razlicito u zavisnosti od okolnosti desavanja.
Obicno
nam vetar smeta jer nanese oblake sa kisom, a i ne prija nam sam po sebi. Ne
osecamo se lepo dok duva i nosi sa sobom sve svasta. Ja ovog puta od tog svasta
ne osecam nelagodnosti i neprijatnosti. Osecam mirise koje je vetar doneo sa
sobom, kako mi mrsi kosu, ali se ne nerviram. Neka ga, neka se igra…prihvatam challenge. Mozda mi nosi neku poruku,
mozda zeli nesto da mi kaze… Ne mora biti neprijatan ako mu dozvolim da mi se
poigrava na licu i na trenutke osetim hladnocu. On to samo “govori” da je
njegovo postojanje bitno .Jer bez njega ne bi plovile jedrilice, niti bi se
okretale vetrenjace… I jos mnogo toga…
Gledam u
ta zelena brda, koja me okruzju sa jedne strane, sve do morskog prostranstva. Gledam
i ne znam sta da im kazem – da li me vise fasciniraju svojim zelenilom ili svojom snagom i moci
kojom se utiskuju u oci posmatraca. Mozda se samo ja odusevljavam njima, mozda
su samo meni posebni ali ovo je moja prica. Sve ostalo je manje bitno.
Samo znam
da se osecam tako leprsavo i zaljubljeno i da ni jedan dan ovde nema ni pocetak
niti kraj. Jer se ponovo i iznova nadovezuje na sledeci, a ovaj na prethodni.
Sve je u jednom dahu i sve traje, svaki dasak, svaka nit, svaki talas, svaki
zrak…sve je bez kraja. Eternal je
ovde po default-u, vreme ide ali se
ne oseca njegovo hitanje ka novom danu, kazaljke se pomeraju ali kao da tapkaju
u mestu 24 puta na dan.
I evo,
posle nepunih mesec dana, i dalje osecam sve te mirise ostrva, sve struje i
talase. Ne moram ni da zmurim. Dovoljno je da pomislim i ja sam tamo. I vraticu
se, znam i obecavam SEBI. Jer, ne samo sto zelim vec i moram. Tamo pripadam…
Ovo je
moja bajka, ali istinita… sa, svakako lepim zavrsetkom. Cucete jednom.
