Snovi

Ja jesam sanjar, ali cvrsto stojim na nogama.

Ja sanjam snove, vrlo slikovite, ali ne otvorenih ociju.

Ja verujem u san koji sanjam, ali samo dok spavam.

Ja setam kroz snove, mozda i tvoje ali to ne znam.

Varljivo prolece

JEDNOG MESECA MAJA...

Mokro je, vlazno, kao (ne)najavljena jesen... A vazduh cak i ne mirise tako. Sta vise, jos mi je u nozdrvama miris drveta za ogrev,kao u duboku zimu. Jedino sto laznu sliku proleca stvara, to su procvetalo drvece, livade pune poljskog cveca, i bastice oko kuca. Nekako tuzno, uz kisu, pocinje ovaj maj, za mene, najlepsi mesec u godini, najlepseg godisnjeg doba. Cini se kao neko "fake" prolece, koje je tek nagovestaj dalo da je stiglo i dopustilo da ga jesen i zima "zaskoce" iz zasede. I onako proleti, zar nije dovoljno sto ga leto brzo uzme "pod svoje"? Izgleda da nije snalazljivo i da se zato "savija" pred svima... Mozda gresim, ali tako mi se cini. 

A mozda i tvoje ruke znaju da greju samo dok pada sneg?

TEBI, zbog koga me je ljubav bolela, jer sam te suvise brzo zavolela.

What-a-f..k

Krhotine, prsotine, polovnjaci. . .a nekad su to bili ljudi. Desilo im se nesto ili svasta. Najstrasnije je sto ih je sve vise takvih. Nije strasno samo to saznanje vec sto je mojih prijatelja sve vise u toj grupi. Kako to da sam jos uvek sa druge strane i posmatram ih kako "propadaju"? Zar je mene zivot samo mazio a njih-gazio? Nije, naravno. Zar su njihovi porazi, nezadovoljstva i brige veci od mojih - ili mozda tezi? Da li su oni kukavice? Brinem se, jer uskoro ne samo sto necu imati sa kim da se druzim nego sto ni ovako nesto nece imati ko da procita. . .

Kao TI...kao JA

Ne trazis pomoc,

cutis,

trpis,

ne zoves,

ne pises,

ne opterecujes me...

Brinem se,

premotavam "filmove"

zelim da te nazovem,

pa stanem,

pocnem da ti pisem,

pa obrisem...

Zabrinuta,

besna,

na TEBE...

Ali onda shvatim,

da je to isto,

kao da sam ljuta

na SEBE!

Jedina je razlika

sto sam ja,

zenska SKORPIJA.

Pesma, koju sam napisala pre godinu dana, posvecena je mojoj najdrazoj muskoj skorpiji. ON ce se vec prepoznati, jer je istu vec procitao ko zna koliko puta. Ovo sam htela da uvrstim u moje bitne, vazne postove, jer to stvarno i jeste.  Zato sto je i ON meni, veoma vazna osoba.

Dragi moj N. voli te tvoja AKREPUSA

Mojoj velikoj M

Sve vazne osobe u nasim zivotima imaju posebna mesta i u nasim srcima. I sve te drage, mile i voljene - kada nisu blizu nas, nedostaju, ali na razlicite nacine. Mozda se recima to bas ne moze lepo opisati, objasniti kao kada se kaze...isprica. Jer nekada rec ima prednost nad slovom.

Danas mi nedostaje moja prijateljica...i ne samo danas, vec danima. Iako smo se cule telefonom i porukama u par navrata, nismo se videle skoro. Pocinje da mi nedostaje i taj vizuelni deo, koji audio ne moze da nadomesti. 

Eto, ima par dana kako se inteziviralo nedostajanje njenog duzeg fizickog odsustva. Jer nista, nikakva moderna tehnika ne moze da nadomesti zagrljaj, poljubac...taj fizicki kontakt kroz koji vam stize potpora, energija, radost...ljubav.

Danas sam je pitala, ali istovremeno i samu sebe: kada mi vise nedostaje, da li u trenucima kada vodim one obicne, povrsne, mozda cak i prazne razgovore (koje inace ne volim) ili one koje nas dve upraznjavamo, razgovore koji imaju dubinu i sirinu, poentu i zakljucak, smisao i svrhu...razgovore koje po na osob vodimo sa malo ljudi, jer se ne kapiramo sa svima na isti nacin. 

I dalje nemam, i dalje ne znam odgovor...samo znam da mi nedostaje. Zato sto je jedna od retkih osoba koja moze da se nadoveze i zna putanju mojih misli, koja "cita" moj pogled i razume moju dusu i postupke. 

Nedostaje mi...jer mi je drugarica, prijateljica, koleginica, sestra, majka. Nedostaje mi, jer je veliki covek.

I radujem se kao dete, sledecem susretu. . . 

Mom Red Bull-u, jer mi daje krila

Kakvi smo to ljudi?!?

   Hodam ulicom, divan je i suncan dan. Razgledam izloge, vesela sam. Ali to u jednom trenutku moze da nestane.  Ako se kojim slucajem sapletem, padnem i ne daj Boze, povredim - mogu tako ostati da lezim ko zna koliko dugo, i da mi niko ne pridje i ne pomogne. 

Ili recimo da sam bolesna od astme, dobijem napad, pocnem da se gusim....padnem, onesvestim se. Opet cu ostati da lezim na ulici.

   Mnogo je razloga da se svima nama desi neka nezgoda, a da smo trenutno sami, da nismo u drustvu druge osobe. Znaci li to da smo onda osudjeni da tako lezimo u nadi da ce neko od prolaznika da nam pomogne, na bilo koji nacin?

Koliko su ljudi danas spremni da pomognu drugome u nevolji?

   Gde je ljudska savest? Sta se desilo sa humanoscu? Zar je moguce da nas niko drugi ne zanima do nas samih? I sto je najgore, jos se i smejemo ljudskoj patnji, bolu i nevolji. Sta vise, to cemo brze-bolje na neki nacin da prosledimo ostalim neljudima, koji bi se isto tako poneli u datoj situaciji. I onda ce iz udobne fotelje da se gleda snimak coveka ili zene u ko zna kakvoj nevolji, sa njihove strane okategorisanim kao narkomanom ili alkoholicarkom! 

   I vise nego frapirana sam bila kada sam procitala ovaj tekst danas http://www.kurir-info.rs/vesti/drustvo/pusti-ga-nek-crkne-171180.php koji me je i podstakao da napisem sve ovo. Krajnje je vreme da se poradi na ljudskoj svesti i savesti. Ovo je moj mali doprinos, moj apel, moj vapaj - LJUDI "OTREZNITE SE".