Dovoljno čovek

Umisli čovek da je "veliki" pa tako zemljom hoda dignute glave.

Umisli čovek da je faca jer je "ispek'o  zanat" kod loših momaka.

Umisli čovek da je cenjen i poštovan jer mu se klanjaju gnjide i kurve. 

Umisli čovek da je neko i nešto jer su ga "vaspitavale" bitange i probisveti.

Umisli čovek da je glavni "baja" jer "raspolaže informacijama" i manipuliše ljudima.

Umisli čovek da je na nekakvom tronu sa krunom na glavi. 

Zaboravi se čovek da sve ima rok trajanja, jer je poštovanje kupovao.

Zaboravi se čovek da će vreme da ga "pregazi". 

Zaboravi se čovek da mu život prolazi u lažima i prevarama. 

I tako umišljen, ga proživi a da samo jednu stvar nije uradio u životu,

da bude

dovoljno čovek.

Ljudi zvani pesma

Muzika mi je uvek bila jedan od pokretača. Točkić, koji pokrene sve u meni. I uvek će u meni prodrmati svaki atom mog bića. Naravno, ne doživim svaki žanr isto, nemaju svaka nota i takt onu emociju, ONU - koja mene "dira".

Jedne vezujem za neki događaj, druge za ljude, neke treće pesme su one koje prosto traju. I sve one imaju svoj razlog moje "naklonosti".

Ništa se ne može porediti sa zvukom koji prija mom celom biću, naročito kada je u sprezi sa određenom, posebnom osobom. A malo je takvih, što osoba, što pesama. Jer, kakva bi to posebnost bila ako bi svaka druga pesma bila - e baš ta?! Ne bih ni mogla da je zovem tim imenom. A tek ljudi?

Posebni, oni MOJI, su oni koji su ostavili dubok trag u mom životu. Za njih me ne vezuje prostor. Vreme? Donekle. Jer upoznala sam ih u nekom trenutku. Ali i ono, ako može za vreme da se kaže, VREMENOM, postaje manje bitan faktor. Ono je imalo svoju misiju, da me "spoji" sa tim nekim. So, mission complete.

Neopisiv je osećaj, kada mi telom prođe jeza od pesme, tih umilnih nota a u isto vreme mislim na tu posebnu osobu. Celo biće mi je obuzeto nekom "dragošću". Volim te ljude iz dubine duše jer oni su PESMA.