TUGA

Koliko ste puta bili tuzni a da ne znate razlog te iste tuge? Sta ste radili u takvim situacijama, koliko je to stanje trajalo? Da li je tuga prosla kako je i dosla, sama od sebe ili na neki drugaciji nacin, mozda potpomognuta nekim stimulisanjem u cilju da se ista potisne? Za sve postoji razlog pa tako i za tugu, samo sto mozda u nekim prvim momentima, kada nas obuzme, mi zaista ne znamo razlog, osim u konkretnim situacijama gde je ocigledno zasto. Druga faza je spoznaja, iz prikrajka, ali i dalje nismo sigurni da je to razlog nase tuge. Zatim dolazi ono tesko (nama samima) priznanje konkretnog razloga, ali se istovremeno javlja i otpor prema priznavanju. Sve faze ne traju dugo, smenjuju se one pristojnom brzinom, ali coveku u fazi tuge, sve se cini dosta drugacijim i dugotrajnijim. Ali nije tako. Samo takvo stanje koje je obuzelo nasu dusu, cini da se osecamo tuznim jako dugo. Najvaznije je da ne dozvolimo da nas tuga "uzme pod svoje" da se stopimo sa njom, postanemo najbolji prijatelji. Prisutna je ona veoma cesto u nasim zivotima, sastavni je deo zivota svima nama. No, treba je nekako drzati na odstojanju, biti sa njom samo poznanik, a ne drug ili prijatelj - to nikako. Ne smemo joj dozvoliti ni da ovlada nasim zivotom, situacijama u jednom obicnom danu. I kada dodje, onako ne najavljena, moramo uciniti sve da je sto pre ispratimo i zatvorimo vrata za njom. Mozda cak i dva puta zakljucamo, jer ona ce se vracati, pa da ne bi sama i nepozvana usla, da se nekako osiguramo. Nekada cemo mozda samo jednom okrenuti kljuc u bravi, a ponekad ce uci i kroz zatvorena vrata. Nepredvidiva je, i ima neke svoje trikove, za koje mi nemamo odbranu, ali uvek mozemo da joj se usprotivimo. To je jedino sto mozemo uciniti. Boriti se protiv nje. Uvek i stalno.

OSMEH

Zdravo je smejati se. Ali nekada nam nije do toga.  Da li sebe treba prisiliti i na kiseli osmeh? A čemu to, sta to znači...? Hoćemo li se osećati bolje, bar na ternutak? I lažni osmeh koji upucujemo drugim ljudima - koliko je on koristan ili stetan? Meni, nista ne znači. Ali nekom drugom može biti samo od koristi. Možda nam čak bude i uzvraćen. E onda se namece pitanje - da li je taj lazni osmeh uzvracen takodje, istim? Hmm, matematički - imamo moguća dva lažna osmeha. Nikom nisu naškodila, ali činjenica, da su i nisu bila od koristi, namece nam opet isto pitanje: ČEMU LAŽNI OSMEH?
Mislim da se treba smejati samo onda kada za to osećamo potrebu, kada nam se srce i duša smeju, kada drugi ljudi u nama probude to nešto, ako ne za duži smeh, onda bar za jedan OSMEH, ali ISKREN.