Sve vazne osobe u nasim zivotima imaju posebna mesta i u nasim srcima. I sve te drage, mile i voljene - kada nisu blizu nas, nedostaju, ali na razlicite nacine. Mozda se recima to bas ne moze lepo opisati, objasniti kao kada se kaze...isprica. Jer nekada rec ima prednost nad slovom.
Danas mi nedostaje moja prijateljica...i ne samo danas, vec danima. Iako smo se cule telefonom i porukama u par navrata, nismo se videle skoro. Pocinje da mi nedostaje i taj vizuelni deo, koji audio ne moze da nadomesti.
Eto, ima par dana kako se inteziviralo nedostajanje njenog duzeg fizickog odsustva. Jer nista, nikakva moderna tehnika ne moze da nadomesti zagrljaj, poljubac...taj fizicki kontakt kroz koji vam stize potpora, energija, radost...ljubav.
Danas sam je pitala, ali istovremeno i samu sebe: kada mi vise nedostaje, da li u trenucima kada vodim one obicne, povrsne, mozda cak i prazne razgovore (koje inace ne volim) ili one koje nas dve upraznjavamo, razgovore koji imaju dubinu i sirinu, poentu i zakljucak, smisao i svrhu...razgovore koje po na osob vodimo sa malo ljudi, jer se ne kapiramo sa svima na isti nacin.
I dalje nemam, i dalje ne znam odgovor...samo znam da mi nedostaje. Zato sto je jedna od retkih osoba koja moze da se nadoveze i zna putanju mojih misli, koja "cita" moj pogled i razume moju dusu i postupke.
Nedostaje mi...jer mi je drugarica, prijateljica, koleginica, sestra, majka. Nedostaje mi, jer je veliki covek.
I radujem se kao dete, sledecem susretu. . .
Mom Red Bull-u, jer mi daje krila
