Hodam ulicom, divan je i suncan dan. Razgledam izloge, vesela sam. Ali to u jednom trenutku moze da nestane. Ako se kojim slucajem sapletem, padnem i ne daj Boze, povredim - mogu tako ostati da lezim ko zna koliko dugo, i da mi niko ne pridje i ne pomogne.
Ili recimo da sam bolesna od astme, dobijem napad, pocnem da se gusim....padnem, onesvestim se. Opet cu ostati da lezim na ulici.
Mnogo je razloga da se svima nama desi neka nezgoda, a da smo trenutno sami, da nismo u drustvu druge osobe. Znaci li to da smo onda osudjeni da tako lezimo u nadi da ce neko od prolaznika da nam pomogne, na bilo koji nacin?
Koliko su ljudi danas spremni da pomognu drugome u nevolji?
Gde je ljudska savest? Sta se desilo sa humanoscu? Zar je moguce da nas niko drugi ne zanima do nas samih? I sto je najgore, jos se i smejemo ljudskoj patnji, bolu i nevolji. Sta vise, to cemo brze-bolje na neki nacin da prosledimo ostalim neljudima, koji bi se isto tako poneli u datoj situaciji. I onda ce iz udobne fotelje da se gleda snimak coveka ili zene u ko zna kakvoj nevolji, sa njihove strane okategorisanim kao narkomanom ili alkoholicarkom!
I vise nego frapirana sam bila kada sam procitala ovaj tekst danas http://www.kurir-info.rs/vesti/drustvo/pusti-ga-nek-crkne-171180.php koji me je i podstakao da napisem sve ovo. Krajnje je vreme da se poradi na ljudskoj svesti i savesti. Ovo je moj mali doprinos, moj apel, moj vapaj - LJUDI "OTREZNITE SE".
