ZELJA

Od juce, podstaknuta izjavom jedne prijateljice, pocela sam i sama da razmisljam o ZELJI. Ne konkretnoj, vec samoj reci. A posle sam se zapitala: imam li ja neku zelju a da pri tom nije tipa - vise novca, putovanja i tome slicno? Postoji li nesto sto zelim a nemam, ili imam, a zelim da ostane ovako kako je?

Moja prijateljica je pozelela da se zaljubi. Kada je to izgovorila na glas, u meni se nesto "razlilo". To je valjda ona unutrasnja nesputana reakcija. Bilo mi je tako simpaticno kada je to izgovorila, ali u isto vreme i cudno(ali samo na kratko). Razumela sam njenu zelju, jer biti zaljubljen je predivan osecaj. No, to toplo osecanje me je drzalo iznenadjujuce kratko jer sam se vec prebacila na sebe i tada sam ja rekla na glas - ja ne zelim da se zaljubim. U stvari, vise i ne znam da li zelim da mi se to desi. Mozda lazem samu sebe. Da li je sad ovo priznanje? Iskrenost prema samoj sebi, pisanim putem? Ne znam ni sama. Zelim li da se zaljubim ponovo? Pa nije to nesto sto se narucuje, to se desi... A ja se u stvari plasim ponovnog zaljubljivanja, jer ono vodi ka ljubavi a ljubav...ona zna da boli... Odoh sad predaleko. A zelja je bila - da se zaljubi(m). Ona, ja...

Za pocetak, pozelecu svojoj dragoj prijateljici da se zaljubi, a sebi... neka se desi ako treba. A verovatno da treba i hoce. No, ko pita mene. Uvek se srce pitalo. A moje je da pozelim ZELJU.
P.S. sama ZELJA da napisem ovaj tekst je bila inicijalna kapisla da priznam samoj sebi svoju ZELJU. A moja prijateljica uvek zna pravi trenutak da kaze sta treba, makar to bila i njena ZELJA.