Ja sam zavisnik...ovisnik...whatever. Meni je svejedno koju rec cu izgovoriti, napisati, znacenje je isto. Mozda se neki nece sloziti sa ovim iskazom, ali i to je normalno. Po pitanju pomenute reci, ponavljam, meni je svejedno. Kako sam odrasla u multi etnickoj sredini, obe reci su mi "domace" i podjednako ih koristim. Nikada nisam razmisljala kada izgovaram bilo koju od njih da li treba...
By the way, I am addicted... ali ne pojasnih cega, o cemu. To i jeste poenta ovog posta.
Zivimo mnogo drugacije u poslednjih par godina, nezdravo, brzo, i iz tog razloga nam mnogo stvari promakne. A posledice toga ponekad su nenadoknadive. Iz dana u dan, pocinju da mi nedostaju mnoge stvari iz mog, ne tako davno proslog zivota. Zato mi se i namece pitanje - jesam li postala zavisnik o nekim stvarima, ljudima?
Pre svega, zato sto zivimo brzo sve manje vremena imamo za druge osobe, manje i vise nam drage. Sve je manje zive komunikacije, a ja sam ovisnik o istoj. Zavisnik sam tih reci koje se pretacu u recenice, price... Ovisnik sam tih lepih, duhovitih, filozofskih razgovora. Toga je sve manje, a mene to izjeda.
I klima se u poslednjih par godina mnogo promenila, pa nekada jesen lici na prolece i obratno. U doba mog detinjstva znala sam tacno kada pocinje koje godisnje doba i dokle je koje trajalo. Te granice su se ispomerale, i vise nije kao pre. Nedostaje mi miris poljskog cveca u prolece, nedostaju mi letnji topli pljuskovi, jesenje lisce i beli sneg u zimu. Ovisnik sam sva cetiri godisnja doba, ali bas onakvima kakva su nekada bila i kakva treba da jesu.
Razvojem tehnike, tehnologije...svi smo sad nesto postali moderni. Komuniciramo preko drustvenih mreza iz svojih kancelarija, soba. Druzimo se jako malo, zatvaramo se u svoj svet koji smo napravili za sebe i ponekad pustimo nekoga u njega. A ja sam ovisnik o dobrim ljudima sa kojima mogu da radim mnogo toga. I da cutim, ali u drustvu.
Mnogo toga mi nedostaje iz ne tako davno proslog vremena. Zavisim od tih nekih krupnih ili malih stvari...kako za koga. Apsitniram. A ne znam mogu li sta promeniti. Sebe mogu, to i radim...usaglasavam se, poboljsavam, sirim vidike. Ali druge ne mogu menjati. Kako ljude, tako ni okolnosti, ni vremenske prilike. I Sunce ne sija kao nekada, niti vetar mrsi kose. Ne vidim vise ni crteze sa kredom na betonu u naselju. Deca se vise ne igraju kao pre...i ona su nabila svoje glavice u racunare. A uzivala sam gledajuci ih kako se igraju raznih decijih igara, zmurke, skolice, lastisa. Gde je sve to nestalo? Moja dusa je ovisnik i toga...ali apstiniram.
Kao da je nestala jedna cela knjiga u kojoj je bilo uputstvo kako se zivi. I sada niko ne zna da se snadje bez nje, jer ipak se nekada bolje, lepse i radosnije zivelo. Sa mnogo smeha, radosti na licima dece i ljudi.
Zavisnik sam o tom osmehu koji pokazuje bele zube, koji nam govori da je osobi koja nam je uputila osmeh, drago sto nas vidi. Tako je retko to danas videti, a jos redje osetiti da je iskreno.
Ja sam ovisnik o tim malim stvarima, koje se cine velikim i nedostiznim jer ih je neko zanemario i ucinio da izgledaju nedostizne. A nije tako. Priznajem, ovisnik sam o nekom lepom, zapravo mnogo lepsem a mnogo jednostavnijem zivotu, koji vise ne postoji. Ja ga uporno trazim, gledam, osvrcem se na sve strane, ali nikako da ga ponovo pronadjem.
Da, ja sam zavisnik...
I apstiniram.
By the way, I am addicted... ali ne pojasnih cega, o cemu. To i jeste poenta ovog posta.
Zivimo mnogo drugacije u poslednjih par godina, nezdravo, brzo, i iz tog razloga nam mnogo stvari promakne. A posledice toga ponekad su nenadoknadive. Iz dana u dan, pocinju da mi nedostaju mnoge stvari iz mog, ne tako davno proslog zivota. Zato mi se i namece pitanje - jesam li postala zavisnik o nekim stvarima, ljudima?
Pre svega, zato sto zivimo brzo sve manje vremena imamo za druge osobe, manje i vise nam drage. Sve je manje zive komunikacije, a ja sam ovisnik o istoj. Zavisnik sam tih reci koje se pretacu u recenice, price... Ovisnik sam tih lepih, duhovitih, filozofskih razgovora. Toga je sve manje, a mene to izjeda.
I klima se u poslednjih par godina mnogo promenila, pa nekada jesen lici na prolece i obratno. U doba mog detinjstva znala sam tacno kada pocinje koje godisnje doba i dokle je koje trajalo. Te granice su se ispomerale, i vise nije kao pre. Nedostaje mi miris poljskog cveca u prolece, nedostaju mi letnji topli pljuskovi, jesenje lisce i beli sneg u zimu. Ovisnik sam sva cetiri godisnja doba, ali bas onakvima kakva su nekada bila i kakva treba da jesu.
Razvojem tehnike, tehnologije...svi smo sad nesto postali moderni. Komuniciramo preko drustvenih mreza iz svojih kancelarija, soba. Druzimo se jako malo, zatvaramo se u svoj svet koji smo napravili za sebe i ponekad pustimo nekoga u njega. A ja sam ovisnik o dobrim ljudima sa kojima mogu da radim mnogo toga. I da cutim, ali u drustvu.
Mnogo toga mi nedostaje iz ne tako davno proslog vremena. Zavisim od tih nekih krupnih ili malih stvari...kako za koga. Apsitniram. A ne znam mogu li sta promeniti. Sebe mogu, to i radim...usaglasavam se, poboljsavam, sirim vidike. Ali druge ne mogu menjati. Kako ljude, tako ni okolnosti, ni vremenske prilike. I Sunce ne sija kao nekada, niti vetar mrsi kose. Ne vidim vise ni crteze sa kredom na betonu u naselju. Deca se vise ne igraju kao pre...i ona su nabila svoje glavice u racunare. A uzivala sam gledajuci ih kako se igraju raznih decijih igara, zmurke, skolice, lastisa. Gde je sve to nestalo? Moja dusa je ovisnik i toga...ali apstiniram.
Zavisnik sam o tom osmehu koji pokazuje bele zube, koji nam govori da je osobi koja nam je uputila osmeh, drago sto nas vidi. Tako je retko to danas videti, a jos redje osetiti da je iskreno.
Ja sam ovisnik o tim malim stvarima, koje se cine velikim i nedostiznim jer ih je neko zanemario i ucinio da izgledaju nedostizne. A nije tako. Priznajem, ovisnik sam o nekom lepom, zapravo mnogo lepsem a mnogo jednostavnijem zivotu, koji vise ne postoji. Ja ga uporno trazim, gledam, osvrcem se na sve strane, ali nikako da ga ponovo pronadjem.
Da, ja sam zavisnik...
I apstiniram.
No comments:
Post a Comment