Lose stanje

Ovih dana se osecam kao da mi je mozak natecen, da imam neku klackalicu koja neprestano udara cas u jednu cas u drugu stranu. Mozda sam se suvise unela (opisno) u pokusaju da docaram kako se osecam. Ali to je samo detalj. 

Kako dosta vremena provodim ispred raznih ekrana, moje oci su se pobunile. Vec cetiri dana nerv u dubini levog oka mi ide...hmmmm, po nervima? Mislim, vibrira, igra, pravi zurku u MOM oku. Ne mogu da koristim ustaljeni termin, tipa - kad nam nesto ne prija, nervira nas...  Elem, i sake mi umorne od kuckanja po tastaturi. Boli me vrat, kocim se. U stvari - mnogo sam napeta i telo se buni. Ne prija mu to moje stanje. Pod stresom sam. A ponasam se kao da sam najsrecnija, najzadovoljnija, najispunjenija, naj... Haa...

Koga zavaravam, sebe...okolinu? Zasto to radim? I pored tog svog uzasnog stanja i dalje brinem za druge, dok ostavljam utisak kako mi je sve potaman. A daleko sam od toga. 

Mozda je to moj odbrambeni mehanizam, mozda se batrgam tako da ne padnem...mozda. A sta i ako padnem? Da li da se pustim? Hoce li me neko "podici"? Da li ce mi verovati - jer ne pada se tek tako? Moram li biti namracena, ozlojedjena i drska, da bi - kad padnem, neko konstatovao da se tako nesto i ocekivalo jer sam vec nekog vreme i slala signale da sam pred "pucanjem"? Treba li svaki dan da pricam o svojim problemima da bih bila kategorisana kao neko ko je "jadan"? Ahh, puna sam pitanja, imam ih i u rezervi... 

S druge strane, moja maska je gotovo, pa savrsena. Ostavljam utisak osobe koja je srecna i bez problema. I jos se bavim tudjim. Zasto? Stvarno mi nije jasno...

Opet sam u fazi da bas mnogo brinem za meni mnogo drage ljude i to mi se mota ceo dan po glavi (pomenuta klackalica). Razmisljam o njima i njihovim problemima i onda moji ne budu ni strasni ni veliki. Pitam se, je li to moj um radi smisljeno, da me zastiti tako sto ce me preusmeriti na neki drugi kolosek? Cisto, da vidim da i od goreg ima gore. Ako je to namera, ja se onda zahvaljujem sopstvenom umu na takvom postupku. Do ovog trenutka nisam tako razmisljala, ali eto upravo mi je sad ta misao skliznula. Izgleda da je  moj UM veoma uman. Samo jos da usavrsi jedan mali detalj...da malo smanjim dozivljaj sa uzivljavanjem u brige koje nisu licno moje. Ne zbog njih za koje brinem, jer da ih ne volim ne bih ni razmisljala o njima, vec je iz razloga sto cu se toliko istrositi da cu samo da splasnem i necu imati energije za neki sledeci put.