HVALA...kako tu rec retko cujem, vec duze vreme. Kao da se zagubila u gomili nekih drugih koje imaju manja znacenja, koja nemaju tezinu. No, nije tako. Tu je ona, samo smo je gurnuli pod otirac, neko u cosak. Mislim da su neki cak i zaboravili da postoji. Ali gore od pomenutog je kada cujem da tako mocnu rec koriste tek reda radi. Onda je bolje da ne bude ni izrecena. Jer samim tim, sto smo HVALA rekli zato sto se to ocekuje, tako treba ili cisto da ostavimo dobar utisak na nekog...a oseca se da to ne govorimo iz duse i srca, mi tu divnu rec skrnavimo. HVALA, cujem od svojih prijatelja i znam da je to bilo iskreno receno, ali generalno, odvikla sam se od nje, ne cujem je cesto. Osluskujem svako slovo ili ga citam i izgovaram u sebi. Kao da ne verujem. Onda se zapitam, da li je to normalno sto radim?! Mozda i jeste a mozda i nije. Svesna sam iskrenog HVALA, i to jako cenim. A ja sam bezgranicno zahvalna sto u mom zivotu postoje takve osobe koje tu rec govore iz srca. HVALA VAM STO POSTOJITE.
No comments:
Post a Comment