Vece je mozda bilo sasvim obicno, ali za nas je bilo carobno. Drzali smo se za ruke i setali gradskim ulicama, bez cilja. Tako to obicno biva kada zelite da provedete sto vise vremena sa osobom koju volite i sa kojom zelite da budete svaki trenutak. Prisutni, i u tom fizickom smislu.
Primecivali smo ljude oko nas, jer se gradom razmilelo mlado a i staro. Ali, ipak su nas, vise zapazali. Kad god smo pozeleli da se poljubimo, zastali smo i to uradili. Gledali su nas, osecala sam poglede na sebi ali nisam marila. Nije ni on. Cak je malo i zbijao sale na konto toga. A godilo je i njemu kao i meni. Dve zrele osobe, koje su mogle biti mama i tata vecini tih slucajnih prolaznika u veceri, bile su kao tinejdzeri. I niko nije ni bio vazan osim na dvoje. Kao da je vreme islo svojim ritmom samo za i zbog nas. Divan je to osecaj, zar ne? Pricali smo prstima, sa sakom u ruci onog drugog. Grlili se pogledima. I dalje besciljno setali, prepustivsi nogama da nas vode. Setali smo na nasem oblaku, blizu zemlje ali ipak smo lebdeli. Prisutni u svom svetu, okruzeni paznjom usmerenom samo na nas od nas samih......uzivali smo jedno u drugom.
Zastali smo kod pesackog prelaza, kada nas je devojcica koja je vozila bicikl, zaustavivsi se na sred ulice, pitala - "Koliko vi imate godina?" Gledala je u nase spojene ruke, sa telima pripijenim i osmesima na licima koja su govorila - ja volim. Nasmejali smo se oboje. A ona je ne cekajuci odgovor rekla - "Znam, 36 i 37." Sela je na svoj bicikl i odvezla se u noc. Pogledali smo jedno u drugo, ocekujuci odgovor zasto nas je to pitala. Oboje smo videli samo jedan - LJUBAV.
No comments:
Post a Comment