Koračam teškim koracima,
idem, kuda me noge vode
Hodam tromo i ne znam gde.
Gledam ispred sebe u daljinu,
vidim sve, al' ne vidim ništa.
Nisam daltonista ali sve je sivo...
Svetlost odavno ne vidim,
a nije mi dovoljno mračno
da se totalno ubedačim.
Dok hodam dalje,
bez cilja, želje i volje,
ja ne znam zašto
sam na put krenula.
Ustanem, sednem pa legnem.
Ne opuštam se, na oprezu sam.
Niko me ne prati, niti goni,
ali ja sam kao otkočeni pištolj.
Mogu i da ne prasnem,
a mogu i da opalim.
Ja to sada ne znam,
a ne znaš ni ti.
Jer, nije mi sve crno
da bih ispalila zrno,
to zrno ravnodušnosti.
A davno je bila svetlost
koja me obasjavala celu.
Nekada sam videla svuda crvenu.
Žuta je bila daleko, u horizontu.
Zelena mi titrlala pred očima
dok me je plava uljuljkivala u mir.
Nekada sam videla svuda crvenu.
Žuta je bila daleko, u horizontu.
Zelena mi titrlala pred očima
dok me je plava uljuljkivala u mir.
Al' trenutno se ne sećam tih dana
kada sam bila vesela a sama.
P.S. pesma je nastala tokom jednog tamnog ali ne i dovoljno mračnog dana, kao što i u pesmi kažem -
bio je to samo jedan sivi dan.
No comments:
Post a Comment