Normalno je da svi ponekad placemo. Razloga je mnogo ali nemaju svi istu tezinu. Ali sa godinama se i taj "prag" za plac pomera. Neki vise placu kao deca, neki kasnije. I nemamo svi istu snagu da se nekad izborimo sa suzama. No, ipak ih treba pustiti ako vidimo da ce nas "ugusiti". Bez obzira na to, i dalje smatram, da suze nisu OK jer smo tada tuzni pa zato i placemo. A mene tuga, kida. Ne samo moja, vec i tudja. Cak ne moram ni da znam konkretan razlog tih suza, tesko mi je kada znam da se u nekom skupilo toliko jeda. Ne znam zasto, ali tako je. Jos ako se radi o meni dragoj osobi, teze mi je. Bolje bi bilo onda da i ne znam za bol, tugu i suze. Nisam ja sad sebicna, pa da je razlog - ono sto ne znam, nece me povrediti. Ne, vec sto tada zelim priteci u pomoc, bilo kako a nekad je to neizvodljivo. I opet ima mnogo razloga i za to, jer nismo svi isti. Neko zeli tudju pomoc, neko ne. Nisam ja carobnica koja ce da zamahne stapicem i sve pretvori u osmeh i radost ali volim da budem "fixer". Da "popravim" okolnosti i ljude, da bude vise srece i meni i vama. Mozda ja mnogo zelim, ali to je ono sto me vodi kroz zivot. Taj nagon koji sam pokusala, ali sam shvatila da ne mogu sputati. Mogu ga samo regulisati u zavisnosti opet od situacija i ljudi. Verovatno da sam neshvatljiva i cudna pojedincima sto tako razmisljam. Ali, ne vode mene misli, vec srce. Takvo je od kako znam za sebe i ne mogu ga promeniti. Ono komanduje sa mnom uvek. Cak i kada mi se neke stvari "olupaju o glavu" ono opet radi isto i mene vodi istim putem - mozda drugim kolosekom ali putem koji vodi ka radosti, ispunjenju i sreci. Svako ko razume kako se osecam, razumece i ovo sto sam napisala. A ostali kojima nisam jasna sa svojim ponasanjem, neka prime izvinjenje ako im se jednog dana nadjem na njihovom putu, i pozelim pomoci kada im ta ista pomoc zatreba.
Jer suze ipak nisu OK.
No comments:
Post a Comment