Fotografija

Nosim je sa sobom u dubini novčanika, ušuškanu sa svih strana. Čuvam je kao neprocenjivi predmet. Jer ona to za mene i jeste. Nema cenu.

Dostupna je samo mojim očima i samo u nekim posebnim momentima, kada mi neki poriv gurne prste i izvadi je napolje.

Gledam je, ne tako dugo ali dovoljno da budem i srećna i tužna u isto vreme. Krenu razna osećanja iz mene tada, izmešana. Sve se u meni uzburka i nekako uvek se to "gledanje face 2 face" završi suzama. Nateram se retko da se osmehnem, makar i kiselo, jer znam da bi ona volela takvu da me vidi. 

Gledam je i pokušavam da vidim nešto što možda nikada nisam zapazila. Neki trag...nečega. Nešto. Ni sama nisam sigurna šta. Ali i dalje gledam. U stvari, gledam je, jer je to jedini način da je "vidim".

Drugačije je kada zažmurim i zamislim je.

Gledam je i prisećam se raznih momenata i situacija. Onda u nekom trenutku mogu da "čujem" i glas. Dočaram svaki detalj gledajući je. . . FOTOGRAFIJU moje mame.

Gledam je i poželim da je bar u nekih par trenutaka živa i da može da oseti, čuje i vidi me.