Deca tako lepo, zanimljivo i nevino pricaju o emocijama. Nekada se slatko nasmejem, jer pokusavaju da kroz objasnjenje i sami dokuce, sta su one zapravo. Mi stariji znamo sta su, ali nekada ne znamo da se "nosimo" sa njima.
Ponekad, iz straha ne zelimo da ispoljimo i pokazemo drugoj strani koliko nam je zapravo stalo...pa se posle kajemo. A kada ih ispoljimo, "uplasimo" drugu stranu. I sama sam bila akter u oba slucaja tako da mogu da pricam na ovu temu, ali naravno uvek iz svog ugla gledanja. Posmatrac i citalac ce drugacije doziveti moju pricu, sto je i normalno. Neko ce razumeti jer je mozda prosao kroz slicnu situaciju kao i ja. A neko me nece shvatiti, jer svoj emotivni zivot nekako drzi "pod kljucem".
Kako sam se u razlicitim situacijama "opekla" i kada sam bila skroz otvorena ali i kada nisam htela pokazati ono sto osecam - shvatila sam da i u ljubavi kao i u bilo cemu drugom, treba imati meru. Ne kaze se za dzabe "zlatna sredina". Nije to tek tako smisljena fraza. Samo treba dosta mudrosti da bi se to i shvatilo. Normalno je, da dok smo mladji ne razmisljamo na tu temu, vec se samo prepustimo. I nije to ni lose niti neprimereno, ali nekim godinama. No, kako sazrevamo kao licnosti, sve ono sto smo naucili trebalo bi i da primenimo. U suprotnom, nece biti nikakve koristi. Jer, ne upotrebljeno znanje jednako je neznanju.
Nista lepse nego osecati se ushiceno, sa leptiricima u stomaku, sa zeljom da provodimo sto vise vremena sa odredjenom osobom......uuuuhh, mogu jos nabrajati. Poznat vam je osecaj tih uzburkanih emocija. Samo ih ne treba "gusiti" u sebi, ali ni "ugusiti" dragu i voljenu nam osobu sa njima. Neki se nece sloziti sa mnom - jer kako u ljubavi biti umeren? Moze se i to, sa godinama se sve nauci. Jer, ljubav je umetnost koja se neguje, gaji, cuva. Trazi ulaganja, ali nam i uzvraca. Ako nema uzajamnog uzimanja i davanja, nema ni ljubavi. Jer, ljubav u jednom smeru ne moze dugo da traje. Po sili prirodnog zakona. Bez obzira koliko se trudili, ako se emocije ne ispoljavaju obostrano, tu nema srece...ni ljubavi.
Ta slatka, nevina i ne iskvarena decija ljubav...kako je to lepo. Ali rastemo, bivamo zreliji i samim tim zahtevniji. I dodje dan kada nas vise nece ispunjavati samo kifla na dva dela, niti njegove plave oci. Od partnera trazimo vise, ali moramo automatski biti spremni i na veca davanja. Naravno, ne mislim na materijalna. Tada pocinju da se javljaju komplikacije, sa odrastanjem, sazrevanjem. Kada nam treba vise od cveta, i kada to dobijemo - tada znamo da je nasa ljubav sazrela. Kada pored sebe imamo osobu koja nas voli, na koju mozemo da se oslonimo uvek i koja ce biti sa nama u svim situacijama, e tada smo svesni da smo odrasli, da su emocije duboke i da imaju svoju "tezinu". I nismo svi isto "laki" za voleti pa zato je neko nekome komplikovan a upravo ta osoba je nekom drugom savrsena. Emocije, koje su nas najveci pokretac, odgovorne su sto za neke osobe nismo cinili mnogo a samo za posebne bi skinuli i zvezdu sa neba.
Uz malo srece, svako od nas pronadje tu svoju srodnu dusu, osobu zbog koje je spreman svakakve ludosti pociniti. Jer, nikada dovoljno objasnjene - emocije - nas vode tokom celog zivota.
Zato, trudimo se da uvek budu pozitivne, jer se i sami istim "hranimo".
I can't live without my.....feelings!
No comments:
Post a Comment