Koliko puta u životu ste sa nestrpljenjem čekali susret sa nekim? Koliko puta vam je srce treperilo zbog tog istog susreta? I koliko vam je važna ta osoba u životu?
Meni lično, dešavalo se, ali ne tako često. Jer da je bilo drugačije, to onda ne bi ni bilo vredno pomena. I kada kažem važna osoba, ne mislim samo na muško-ženske odnose, vec generalno...na starog prijatelja, dalekog rodjaka, majku, oca, prijateljicu... U principu, kada se taj susret ugovara, mi već imammo odredjenu dozu adrenalina koja nas čini drugačijim tih dana, pred to dešavanje. A do kulminacije dolazi u samom trenutku susreta. Meni su takvi momenti bili neopisivi...puni emocija koje su prštale na sve strane. Sreća, pomešana suzama radosnicama, neizmerna radost, i naravno ljubav koju gajimo prema toj osobi. I na kraju - EKSTAZA!
Tog trenutka ništa ne postoji osim vas i te osobe. Ceo svet kao da je zastao u čekanju da se desi nešto. Ne čuju se nikakvi zvuci osim vaših srca koja radosno i jako lupaju u nekom svom ritmu. Momenat koji traje...kao večnost. I nista tada nije bitno, do vas dvoje, te dve osobe koje su željno čekale taj susret. Susret dva bića...sastanak, na koji su mogla doći i u naboljem ali i u svom najgorem izdanju. Jer, kada ti je neko jako važan može doći i bez osmeha na licu. Bitno je - da dođe.
Samo dođi, ne moraš ni osmeh da poneseš sa sobom.
No comments:
Post a Comment